Oko TV OKO: Proleće kad sam naučio da letim

Ko gleda redovno vesti čeka ga napad histerije i panike. Ako nije rat, onda je tuča za ulje. Ako nije geopolitika, onda je negde neki red za gorivo ili namirnice... Jedini lek je osamiti se i isključiti telefon jer ono što niste videli na televizoru sačekaće vas na trendingu Jutjuba ili na Tiktoku. Neko mi reče da su današnja deca izgradila „Pavlovljev refleks” na društvene mreže. Rađeno je i istraživanja među školarcima koliko im traje pažnja, izgleda više ne mogu da postignu magičnih 45 minuta, a ni pola sata. Stoga živele nastavnice privatnih časova, lepe, namirisane i kul. Jednoga dana, da li u Evropi ili Kini ili Rusiji, pitaće te neko šta znaš i da li govoriš jezik. Danas i za konobara mora da se ima barem osnovno znanje engleskog jezika. Reče mi čovek koji drži privatni lokal da će da zatvori kafanu jer je otkrio neku novu postkovid depresiju u kojoj niko neće da radi. Svi su depresivni i pilje u jednu tačku. Koga nije uhvatilo da sanira srce i ostale organe, mora da ide da popravlja psihu. Psiha se najbolje čuva uz pomoć psihića ili terapeuta, a ne da se kljukate lekovima. Psiha se najbolje čuva kada se ugasi mobilni telefon i ne dozvolite da vam Viber šalje poruke. Bunio sam se kod mog telefonskog operatera, neću da ga reklamiram, zašto su mi svakog meseca sve veći računi iako ja taj broj ne koristim. Šalteruša me je skinula s veze u dva poteza. Ali ja ću se i dalje buniti pa nek bude kao u narodnoj pesmi, ćeraćemo se još. Elem, obavezno isključite mreže. Ne gledajte „savršene” živote drugih na Instagramu. Ne učestvujte u diskusijama na Tviteru i na Fejsbuku. Ne smejete se uvek istim humorističkim prilozima u TV emisijama, nije smešno, tužno je. Idite do bioskopa da pogledate film „Leto kad sam naučila da letim”. Pobegnete u bioskop, uzmete kokice i vratite se u stara dobra vremena, a onda se upale svetla i shvatite da ste s pravom nervozni, anksiozni i depresivni.

Sve je više onih koji ne pale televizor. Šta god da ih pitam, oni kao nisu gledali, kao nemaju televizor. Ali pitam se kako onda svi sve znate. I da umetnica mora biti zdrava i ko je pokojni i ko se razveo i ko se švaleriše i ko samuje. Kako sve znate ako ništa ne gledate? I kako znate da Zorica Brunclik dobro kuva i da je još uvek srećna sa Kemišom? I zašto vas nervira Sara Jo? Zašto ste se oko svega podelili i zašto je diskusija sa neistomišljenicima trošenje energije? Zašto mobilni držite na tiho? Bio je ponedeljak, hteo sam da podelim s desetak prijatelja moje impresije o jednom, novom šou programu i da prokomentarišem pesme za Evroviziju. Nikoga dobiti, svi pogasili telefone, mreže, svi utihnuli, svi ćute. Niko kao ništa ne gleda a svi kao sve znaju.

Živimo u vremenima kada je prioritet očuvati fizičko i mentalno zdravlje, kada je jako bitno s kim se družite i kakvu muziku slušate. I u pravu je čika Đorđe Čvarkov - uvek barem oko stomaka treba imati neke zalihe pa ćemo lako. Zato uvek kažem da je nemoguće mršaviti na duševne boli i usred krize. Budite zdravi i debeli i sanjajte more. Zamislite obalu svog detinjstva i vizualizujte svoje želje. Lepo je moja draga koleginica Dafina Dostanić stavila na mreže pesmu „Na zapadu ništa novo” od Riblje Čorbe i „Sunce sja, trava miriše” koju su otpevali Bebi Dol i Masimo dok su se zabavljali. Jer puno je onih koji bi da vam natovare neku obavezu na vrat, da vas turiraju ili jednostavno da vas energetskim vampirizmom isisaju kao zdrav limun. Ne treba se nervirati oko nečega na šta ne može da se utiče, biće onako kako je onaj od gore naredio, po pravdi. On će da odluči i da li će Novak da igra i ko će zauzeti koje mesto. I nadam se da će da odluči da nam je dosta patnje i istorijskih trauma. Što je rekao čika Đorđe Čvarkov ne treba se jediti unapred. Jer ovde su čuda moguća. Nije slučajno Željko Joksimović napisao a Halid bešlić otpevao: „Ko bi rekao čuda da se dese, da Miljacka mostove odnese...” Ovo je vreme čuda a neko to odgore vidi sve.

Aleksandar Filipović