Ко гледа редовно вести чека га напад хистерије и панике. Ако није рат, онда је туча за уље. Ако није геополитика, онда је негде неки ред за гориво или намирнице... Једини лек је осамити се и искључити телефон јер оно што нисте видели на телевизору сачекаће вас на трендингу Јутјуба или на Тиктоку. Неко ми рече да су данашња деца изградила „Павловљев рефлекс” на друштвене мреже. Рађено је и истраживања међу школарцима колико им траје пажња, изгледа више не могу да постигну магичних 45 минута, а ни пола сата. Стога живеле наставнице приватних часова, лепе, намирисане и кул. Једнога дана, да ли у Европи или Кини или Русији, питаће те неко шта знаш и да ли говориш језик. Данас и за конобара мора да се има барем основно знање енглеског језика. Рече ми човек који држи приватни локал да ће да затвори кафану јер је открио неку нову постковид депресију у којој нико неће да ради. Сви су депресивни и пиље у једну тачку. Кога није ухватило да санира срце и остале органе, мора да иде да поправља психу. Психа се најбоље чува уз помоћ психића или терапеута, а не да се кљукате лековима. Психа се најбоље чува када се угаси мобилни телефон и не дозволите да вам Вибер шаље поруке. Бунио сам се код мог телефонског оператера, нећу да га рекламирам, зашто су ми сваког месеца све већи рачуни иако ја тај број не користим. Шалтеруша ме је скинула с везе у два потеза. Али ја ћу се и даље бунити па нек буде као у народној песми, ћераћемо се још. Елем, обавезно искључите мреже. Не гледајте „савршене” животе других на Инстаграму. Не учествујте у дискусијама на Твитеру и на Фејсбуку. Не смејете се увек истим хумористичким прилозима у ТВ емисијама, није смешно, тужно је. Идите до биоскопа да погледате филм „Лето кад сам научила да летим”. Побегнете у биоскоп, узмете кокице и вратите се у стара добра времена, а онда се упале светла и схватите да сте с правом нервозни, анксиозни и депресивни.
Све је више оних који не пале телевизор. Шта год да их питам, они као нису гледали, као немају телевизор. Али питам се како онда сви све знате. И да уметница мора бити здрава и ко је покојни и ко се развео и ко се швалерише и ко самује. Како све знате ако ништа не гледате? И како знате да Зорица Брунцлик добро кува и да је још увек срећна са Кемишом? И зашто вас нервира Сара Јо? Зашто сте се око свега поделили и зашто је дискусија са неистомишљеницима трошење енергије? Зашто мобилни држите на тихо? Био је понедељак, хтео сам да поделим с десетак пријатеља моје импресије о једном, новом шоу програму и да прокоментаришем песме за Евровизију. Никога добити, сви погасили телефоне, мреже, сви утихнули, сви ћуте. Нико као ништа не гледа а сви као све знају.
Живимо у временима када је приоритет очувати физичко и ментално здравље, када је јако битно с ким се дружите и какву музику слушате. И у праву је чика Ђорђе Чварков - увек барем око стомака треба имати неке залихе па ћемо лако. Зато увек кажем да је немогуће мршавити на душевне боли и усред кризе. Будите здрави и дебели и сањајте море. Замислите обалу свог детињства и визуализујте своје жеље. Лепо је моја драга колегиница Дафина Достанић ставила на мреже песму „На западу ништа ново” од Рибље Чорбе и „Сунце сја, трава мирише” коју су отпевали Беби Дол и Масимо док су се забављали. Јер пуно је оних који би да вам натоваре неку обавезу на врат, да вас турирају или једноставно да вас енергетским вампиризмом исисају као здрав лимун. Не треба се нервирати око нечега на шта не може да се утиче, биће онако како је онај од горе наредио, по правди. Он ће да одлучи и да ли ће Новак да игра и ко ће заузети које место. И надам се да ће да одлучи да нам је доста патње и историјских траума. Што је рекао чика Ђорђе Чварков не треба се једити унапред. Јер овде су чуда могућа. Није случајно Жељко Јоксимовић написао а Халид бешлић отпевао: „Ко би рекао чуда да се десе, да Миљацка мостове однесе...” Ово је време чуда а неко то одгоре види све.
Александар Филиповић
