Ljubav, loptu i... VI I VAŠ PAS STE SLIČNIJI NEGO ŠTO MISLITE! Labradori i ljudi dele više nego što mislimo – i to baš kad je reč o hrani!
Zvučalo mi je kao šala kad sam prvi put naišla na ovu vest - da mi i naši psi imamo zajednički „gen za gojaznost“. I to ne bilo koji psi, već labradori, poznati po tome što bi pojeli sve što im se nađe na putu.
Ali kako sam dublje zašla u temu, ispostavilo se da ovo nije samo simpatična slučajnost, već ozbiljno naučno otkriće koje pokazuje koliko su naši ljubimci sličniji nama nego što mislimo. Od gena koji utiču na apetit do načina ishrane i nivoa aktivnosti, delimo mnogo više nego što bismo rekli na prvi pogled. A ono što me je dodatno zaintrigiralo jeste da rešenje se, i za nas i za njih, možda krije upravo u biljnoj ishrani.
Danas znamo da gojaznost nije samo stvar slabog karaktera ili lenjosti. Više od milijardu ljudi širom sveta ima višak kilograma, a isti problem sve češće muči i naše ljubimce. Neke procene kažu da skoro polovina pasa u domaćinstvima ima višak kilograma, što dovodi do sličnih zdravstvenih problema kao i kod ljudi - dijabetes, bolesti srca, problemi sa zglobovima, pa čak i kraći životni vek.
Isti gen, ista borba
Naučnici sa Kembridža su proučavali labradore i otkrili da određeni gen, poznat kao DENND1B, utiče na osećaj sitosti, ili bolje rečeno, njegov izostanak. Psi koji nose ovu genetsku varijaciju jednostavno ne dobijaju signal da im je dosta hrane. Ista stvar je primećena i kod ljudi.
Zanimljivo je da labradori zbog relativno ujednačene genetike unutar rase predstavljaju sjajan model za proučavanje uticaja gena. Ispostavilo se da psi sa pomenutom varijantom gena u proseku imaju i do 8% više telesne masti. Kod ljudi je isti obrazac. Iako gen ne određuje sve, on nas postavlja u startnu poziciju koja zahteva dodatnu pažnju.
Naši psi žive kao mi
Naši psi dele mnogo više s nama nego samo krov nad glavom. Jedu ono što im damo, kreću se koliko ih izvedemo, a ponekad su i pod stresom jer smo mi pod stresom. Labradori su, u tom smislu, skoro savršeni pokazatelji kako naš način života utiče i na njih.
Isto kao i kod ljudi, čak i psi koji nose „nepovoljne“ gene mogu održavati zdravu težinu. Potrebno je više discipline, pažljiviji izbor hrane i redovno kretanje. Drugim rečima, genetika jeste faktor, ali ne i izgovor.
Može li biljna ishrana rešiti problem?
Ono što mi je posebno privuklo pažnju jeste činjenica da se i kod pasa istražuje potencijal biljne ishrane u kontroli telesne mase. Hrana bogata vlaknima poput povrća, mahunarki i celovitih žitarica, duže nas drži sitima, usporava varenje i smanjuje kalorijski unos. Kod ljudi su benefiti ovakve ishrane odavno poznati, ali sada i veterinari sve češće preporučuju biljne, nutritivno balansirane formule i za pse sa viškom kilograma ili digestivnim problemima.
Naravno, nije poenta u tome da svi psi pređu na biljnu ishranu. Kao i kod nas, važno je da svaki obrok bude kvalitetan i raznovrstan, prilagođen potrebama pojedinca ili psa.
Genetika nije sudbina
Ono što iz svega ovoga možemo da naučimo jeste da genetika ne mora da nas ograniči, ali može da nam pomogne da bolje razumemo sebe (i svoje pse). Ako znamo da smo skloni prejedanju, bilo zbog gena ili načina života, možemo da napravimo male, ali značajne promene i da ih zajedno sprovedemo sa svojim četvoronožnim prijateljima.