Љубав, лопту и... ВИ И ВАШ ПАС СТЕ СЛИЧНИЈИ НЕГО ШТО МИСЛИТЕ! Лабрадори и људи деле више него што мислимо – и то баш кад је реч о храни!
Звучало ми је као шала кад сам први пут наишла на ову вест - да ми и наши пси имамо заједнички „ген за гојазност“. И то не било који пси, већ лабрадори, познати по томе што би појели све што им се нађе на путу.
Али како сам дубље зашла у тему, испоставило се да ово није само симпатична случајност, већ озбиљно научно откриће које показује колико су наши љубимци сличнији нама него што мислимо. Од гена који утичу на апетит до начина исхране и нивоа активности, делимо много више него што бисмо рекли на први поглед. А оно што ме је додатно заинтригирало јесте да решење се, и за нас и за њих, можда крије управо у биљној исхрани.
Данас знамо да гојазност није само ствар слабог карактера или лењости. Више од милијарду људи широм света има вишак килограма, а исти проблем све чешће мучи и наше љубимце. Неке процене кажу да скоро половина паса у домаћинствима има вишак килограма, што доводи до сличних здравствених проблема као и код људи - дијабетес, болести срца, проблеми са зглобовима, па чак и краћи животни век.
Исти ген, иста борба
Научници са Кембриџа су проучавали лабрадоре и открили да одређени ген, познат као ДЕННД1Б, утиче на осећај ситости, или боље речено, његов изостанак. Пси који носе ову генетску варијацију једноставно не добијају сигнал да им је доста хране. Иста ствар је примећена и код људи.
Занимљиво је да лабрадори због релативно уједначене генетике унутар расе представљају сјајан модел за проучавање утицаја гена. Испоставило се да пси са поменутом варијантом гена у просеку имају и до 8% више телесне масти. Код људи је исти образац. Иако ген не одређује све, он нас поставља у стартну позицију која захтева додатну пажњу.
Наши пси живе као ми
Наши пси деле много више с нама него само кров над главом. Једу оно што им дамо, крећу се колико их изведемо, а понекад су и под стресом јер смо ми под стресом. Лабрадори су, у том смислу, скоро савршени показатељи како наш начин живота утиче и на њих.
Исто као и код људи, чак и пси који носе „неповољне“ гене могу одржавати здраву тежину. Потребно је више дисциплине, пажљивији избор хране и редовно кретање. Другим речима, генетика јесте фактор, али не и изговор.
Може ли биљна исхрана решити проблем?
Оно што ми је посебно привукло пажњу јесте чињеница да се и код паса истражује потенцијал биљне исхране у контроли телесне масе. Храна богата влакнима попут поврћа, махунарки и целовитих житарица, дуже нас држи ситима, успорава варење и смањује калоријски унос. Код људи су бенефити овакве исхране одавно познати, али сада и ветеринари све чешће препоручују биљне, нутритивно балансиране формуле и за псе са вишком килограма или дигестивним проблемима.
Наравно, није поента у томе да сви пси пређу на биљну исхрану. Као и код нас, важно је да сваки оброк буде квалитетан и разноврстан, прилагођен потребама појединца или пса.
Генетика није судбина
Оно што из свега овога можемо да научимо јесте да генетика не мора да нас ограничи, али може да нам помогне да боље разумемо себе (и своје псе). Ако знамо да смо склони преједању, било због гена или начина живота, можемо да направимо мале, али значајне промене и да их заједно спроведемо са својим четвороножним пријатељима.