Laku noć, džezeri

koji su trajali do pola noći, a onda se nastavljalo u klubu Srpskog narodnog pozorišta, džem sešn svirkama koje klupskom atmosferom uvek nadomeste akademsku na koncertima na sceni “Jovan Đorđević”.

Izmenile su se cele generacije na Novosadskom džez festivalu, koji uvek nađe put do raznovrsne publike. Delimična zasluga za to je i formula “za svakog po nešto”, pa je i poslednje večeri publika mogla da sluša sjajne bendove, instrumentaliste, vokaliste, ritam sekcije, a bome i šoumene, kakvim se pokazao Adam Klem, predvodeći “Adams femili”.

Novosadski saksofonista publici je predstavio album koji je nedavno objavio sa svojom suprugom, Sandrom Klem, naslovljen “Nostalgija”. Predstavljajući muzičare, Adam se nenametljivo pokazao kao pravi zabavljač, jer je sve govorio “po diktatu žene”, a rodbinske veze tipa šogori, virtuelni zetovi, kućni ljubimci i venčani kumovi, dodatno su zasmejavali pubiku u sali. Pogotovo šala da mu žena ne da mačku, ne da kera, zato ima bubnjara Domitara.

“Adams femili” sa vokalom Sandre Klem, predstavio je rad na džez aranžmanima poznatih melodija, među kojima su bile sevdalinke, partizanske, pop i mađarske (vojvođanske) pesme (“U Stambolu, na Bosforu”, “Ide Tito preko Romanije”, “Devojko mala”, “Az a szep”). Iza ovog naizgled jednostavnog idioma, krila se potreba, otkrio je Adam Klem, da sviraju nešto iskreno. Tragajući za tim, odlučili su se za dobro poznate melodije i kompozicije koje su džez aranžmani učinili još pitkijima, muzikalnijima, stvarajući lepu i pomalo nadrealnu atmosferu partizanskih koračnica, teškog sevdaha i dečjih pesmica u ozbiljnom džezerskom aranžmanu. Naravno, cela ova priča govori da se pravi džez, kao i svaka umetnost, ne može da nauči u školi, savlađujući tehniku i svirajući standarde, nego mora da se ode dublje u vlastito iskustvo, kako bi kompozicije zvučale punije.

Momci iz kvarteta saksofoniste Marka Tarnera nisu imali nikakvih problema da zvuče duboko i ozbiljno. Njihov džez izrazito savremenog senzibiliteta, zasniva se na autentičnom istraživanju ritmova, harmonskih matrica, neočekivanim rešenjima i prelazima u intenzitetu i tempu, zbog čega je njhova svirka pođednako zahtevna, koliko i zarazna za sve one željne novog i drugačijeg. Apsolutno vladanje instrumentom i celovitost benda se u ovakvim poduhvatima podrazumevaju.

Ko se seća bubnjara Marka Đorđevića i kontrabasiste Mata Pavolke sa bendom “Sveti” na Novosadskom džez festivalu od pre desetak godina, imao je šansu da ponovi to iskustvo. Svirka Marka Tarnera, Avišai Koena (truba), Džoa Martina (kontrabas) i Obeda Kalvarija (bubnjevi), žargonski rečeno, bila je luda vožnja koja ruši ograde i pomera granice.

Vraćajući se u sigurnost mejnstrima i konvencija, publiku je ipak dobro zabavio iskusni džez pevač Kevin Mahogani. Okružen pouzdanim muzičarma, bendom bubnjara Gašpera Bertoncelja, koji je predstavio i poznatog mađarskog saksofonistu Tonija Lakatoša, Mahogani je demonstrirao još jednu stranu džeza - njegovu opuštajuću notu koja stvarnost prevlači zaštitnim filmom tako da deluje bez ikakvih grubosti.

Igor Burić