ISTORIJSKA RAZGLEDNICA Arsen Lupen novosadskih sokaka

Julije Duan, bogati vlasnik gvožđare u Ulici kralja Aleksandra 16 prijavio je krađu, ali nije mogao objasniti kako se desila. Nijedna brava nije obijena, a kasa opustošena. Sve je lično zatvorio, a samo on ima ključ. Nema ni traga preskakanju visoke ograde. Tokom dana, kad je radnja najzad otvorena za mušterije, neko je primetio ogroman prazan sanduk u dvorištu, i inače uvek punom raznog materijala. Gazda je bio siguran u to da nije njegov i nije znao otkud tu. Onda se jedan radnik setio baš finog momka koji ga je isporučio veče pre krađe i ostavio u dvorištu jer je tobože gospon Julije tako naredio. I bi jasno: lopov je sam uneo kovčeg i iskoristio trenutak dok je bio sam da se skrije. Kad je radno vreme završeno, izašao je iz sanduka, ispraznio kasu i lako izašao iz dvorišta, prosto otvorivši vrata iznutra.

Krađa vrlo maštovita, a ko ju je počinio, saznalo se tek septembra 1939, kad je policija iz Novog Sada uhapsila izvesnog Johana Adama zbog sumnje da je poharao Strajinovu potrošačku zadrugu i odneo robe za 40.000 dinara. (Tad je tegleći konj koštao oko 3.500.) Na istražitelje je ostavio dobar utisak mladić lepih manira i vrlo elegantan, važio je za „dete iz dobre kuće“ (otac Ludvig bio je cenjen advokatski pisar u Petrovgradu) i očekivalo se da možda brzo bude pušten. Policajci nisu slutili da imaju posla s jednim od najoriginalnijih i najdrskijih lopova. Ali, dežurni inspektor je otkrio da simpatični momak ima podebeo dosije. Zbog krađa i prevara je zatvaran više puta u Beču, Matersburgu, Mariboru i Ljubljani, povezivan je s tridesetak provala i u Petrovgradu, a odgovara i opisu N. N. lica s praznim sandukom. Uz to je i evidentirani vojni begunac.

Dovoljno dokaza da dugo provede iza rešetaka – ali on nije mislio tako. Sproveden je u Petrovgrad da u pritvoru čeka proces, međutim, nekoliko dana kasnije, u gluvo doba noći, napravio je rupu u tavanici sudske ćelije i spektakularno pobegao preko klizavih krovova.

Kad je u nevolji, uz standardne sofisticirane metode, krao je šta stigne. I pored sve umešnosti, kad je primećen dok je pokušavao da obije jednu novosadsku puškarsku radnju, hladnokrvno se odšunjao na tavan iste kuće i odneo nekoliko šunki! Lea Hiršenhauzera je pak ujutro 19. januara 1940. čekalo neprijatno iznenađenje – spretno su mu obijena vrata i nestao je novac iz kase njegove veletrgovine papira u Ulici kralja Aleksandra 16. (Adresa kao u Petrovgradu!)

Ko zna da li bi krivac ikad bio otkriven da na pultu prodavnice nije ostavio pismo policiji! U njemu, potpisavši se punim imenom i prezimenom, prebacuje ocu da nije vodio računa o njemu, i zato je postao kriminalac on, sin uglednih roditelja. Iz pisma se sluti ogromna želja za slavom i lokalna štampa je ubrzo senzacionalističkim člancima duhovitog lopova prozvala – novosadski Arsen Lupen. Pošto je javno izazvao zakon, policija je udvostručila trud da ga nađe i delila je Johanove fotografije svim gradskim stražarima, ali uzalud.

Iako odgovoran činovnik, i Johanov otac Ludvig je imao atipičnu biografiju. Rano je ostao udovac i venčao se novom ženom, ali ona nikad nije imala dobar odnos s malim Johanom; stalno je čitao avanturističke knjige (izvesno i Morisa Leblana o Arsenu Lupenu, francuskom yentlmenu-lopovu) i bio neukrotiv. Javnost je saznala za Adama seniora kao, navodno, jednog od petorice naslednika basnoslovnih 16 miliona dolara zaostavštine rođaka preminulog u Americi. Zato je putovao preko okeana i vratio se tvrdeći da je novac obezbeđen, ali zbog formalnosti mora još malo da ga čeka. Sin očigledno za to nije imao strpljenja.

Tačno sedam dana posle, u istoj zgradi obio je kasu radnje Save Niševića i izneo robu vrednu oko 9.000 dinara. Policija je bila izvan sebe, a štampa euforična. Po gradu su kolale neverovatne priče, čak i da je pisao glavnom isledniku slučaja – tad nije svako mogao saznati ko je to, što takođe govori o mladićevoj veštini. Pričalo se da slobodno šeta po gradu elegantno odeven, s damama se provodi u skupim lokalima, a toliko je ležeran da se namerno pojavljuje baš tamo gde zna da ima policije.

Ceo grad je očekivao het-trik, odnosno treću pljačku u Kralja Aleksandra 16. Bilo je i teorija da se taj mađioničar krađe i krije baš u tom zdanju, koje je bilo teško kontrolisati jer je mnogo ljudi tu tokom dana zalazilo. Sem opljačkanih, u zgradi su bile još tri prodavnice (knjižara, radnja inženjera Burgharta i optičar Bendek), dve lekarske ordinacije i jedna notaroška kancelarija. Bilo je teško tipovati gde Adam očekuje najmanje rizika i najviše dobiti.

I zaista, već 29. januara, specijalista za nervne bolesti dr Dezider Anau s te adrese se javio policiji: – Oko pola 11 bio sam u ordinaciji – pričao je isledniku. – Učinilo mi se da čujem buku u susednoj sobi, gde je kasa. Kad sam ušao, zateknem mladića kraj radnog stola i fioke s novcem. Čim me je spazio, prebledeo je i pokušao da beži, ali sam se bacio na njega i uspeo da ga zadržim. Nije progovarao ni reč. Dozvao sam služavku, koja je otrčala po pozornika, ali on po zakonu nije smeo da napušta svoje mesto. Drugog nisam dočekao jer su me hitno pozvali jednom bolesniku i mladića sam morao pustiti.

Više se nije pojavljivao u Novom Sadu, ali je Hiršenhauzer prijavio da su mu u pljački nestala i dokumenta – znalo se da Johan često koristi tuđa – i razaslata je poternica za onim ko se predstavi kao doktor. A Johan je pobegao u Pančevo sa svežnjem tuđih isprava i nekom trgovcu prodao ukradenu pisaću mašinu, objašnjavajući da je „kolega“ kome se pokvario automobil, pa mu hitno treba novac.

U Pančevu se mladoj pevačici Nadeždi Panić predstavio kao bogati novosadski trgovac, ubrzo su se verili i živeli zajedno u gostionici „Sremac“. Gazdi se predstavio kao sin novosadskog advokata, koji se s ocem posvađao zbog verenice i pobegao od kuće. Pošto nije imao gotovine, sobu je platio (naravno ukradenim) srebrnim escajgom i čak jednim kožnim kaputom.

Prateći ukradena dokumenta, uhapsila ga je, zajedno s verenicom, beogradska policija. I kad je saznala njegov pravi identitet, vatreno je pričala da će ga čekati sve godine dok je utamničen. Ali romantičnu odluku brzo je promenila – saznalo se da je dugo izmicao policiji zahvaljujući lakovernim devojkama koje je zavodio, onako usput. Bio je veren i novosadskom gospođicom Zorkom Okruglić, čak joj je kupovao nakit i sprijateljio se s njenim poočimom. Živeo je i s Juditom Ivanuš u gostioni na Dunavskoj adi, takođe se ponašao kao bogati dendi, silazio na doručak u piyami i pecao ribu u dokolici.

Islednik beleži da je Johan posle hapšenja bio slomljen. Izgleda da je egocentričnog pustolova stigao umor. Dok je pričao o porodičnim stvarima, grcao je od plača i nije se znalo da li glumi. Rekao je da bi se rado oženio Nadeždom i zauvek će se manuti kriminala ako mu otac sve oprosti. A on je vrlo bogat i svakako će mu pomoći čim izađe na slobodu.

Pred sud je izveden kovač, osumnjičen da je Johanu napravio (navodno vrhunski) obijački alat, Nađa se teretila za saučesništvo, a više ljudi da su svesno kupovali kradenu robu. Adam je yentlmenski tvrdio da su svi nevini, dok je on optužen za 24 (dokazane) krađe i jednu paljevinu. Hladnokrvno je priznao sve, sem paljevine. Imao je 26 godina kad mu je „odrezano“ deset godina robije, dok su ostali pušteni. Johan je izjavio da je sasvim zadovoljan presudom, ali je kasnije nekom kažnjeniku rekao da mu je svejedno kolika je kazna jer će ionako opet pobeći.

Poslednje što se zna o tom avanturisti je da je februara 1941. pod jakom stražom odveden u zatvor. U opštem haosu ratom zahvaćene Jugoslavije, sasvim moguće da je obećanje o bekstvu ostvario.

Nastasja Pisarev