ИСТОРИЈСКА РАЗГЛЕДНИЦА Арсен Лупен новосадских сокака

Јулије Дуан, богати власник гвожђаре у Улици краља Александра 16 пријавио је крађу, али није могао објаснити како се десила. Ниједна брава није обијена, а каса опустошена. Све је лично затворио, а само он има кључ. Нема ни трага прескакању високе ограде. Током дана, кад је радња најзад отворена за муштерије, неко је приметио огроман празан сандук у дворишту, и иначе увек пуном разног материјала. Газда је био сигуран у то да није његов и није знао откуд ту. Онда се један радник сетио баш финог момка који га је испоручио вече пре крађе и оставио у дворишту јер је тобоже госпон Јулије тако наредио. И би јасно: лопов је сам унео ковчег и искористио тренутак док је био сам да се скрије. Кад је радно време завршено, изашао је из сандука, испразнио касу и лако изашао из дворишта, просто отворивши врата изнутра.

Крађа врло маштовита, а ко ју је починио, сазнало се тек септембра 1939, кад је полиција из Новог Сада ухапсила извесног Јохана Адама због сумње да је похарао Страјинову потрошачку задругу и однео робе за 40.000 динара. (Тад је теглећи коњ коштао око 3.500.) На истражитеље је оставио добар утисак младић лепих манира и врло елегантан, важио је за „дете из добре куће“ (отац Лудвиг био је цењен адвокатски писар у Петровграду) и очекивало се да можда брзо буде пуштен. Полицајци нису слутили да имају посла с једним од најоригиналнијих и најдрскијих лопова. Али, дежурни инспектор је открио да симпатични момак има подебео досије. Због крађа и превара је затваран више пута у Бечу, Матерсбургу, Марибору и Љубљани, повезиван је с тридесетак провала и у Петровграду, а одговара и опису Н. Н. лица с празним сандуком. Уз то је и евидентирани војни бегунац.

Довољно доказа да дуго проведе иза решетака – али он није мислио тако. Спроведен је у Петровград да у притвору чека процес, међутим, неколико дана касније, у глуво доба ноћи, направио је рупу у таваници судске ћелије и спектакуларно побегао преко клизавих кровова.

Кад је у невољи, уз стандардне софистициране методе, крао је шта стигне. И поред све умешности, кад је примећен док је покушавао да обије једну новосадску пушкарску радњу, хладнокрвно се одшуњао на таван исте куће и однео неколико шунки! Леа Хиршенхаузера је пак ујутро 19. јануара 1940. чекало непријатно изненађење – спретно су му обијена врата и нестао је новац из касе његове велетрговине папира у Улици краља Александра 16. (Адреса као у Петровграду!)

Ко зна да ли би кривац икад био откривен да на пулту продавнице није оставио писмо полицији! У њему, потписавши се пуним именом и презименом, пребацује оцу да није водио рачуна о њему, и зато је постао криминалац он, син угледних родитеља. Из писма се слути огромна жеља за славом и локална штампа је убрзо сензационалистичким чланцима духовитог лопова прозвала – новосадски Арсен Лупен. Пошто је јавно изазвао закон, полиција је удвостручила труд да га нађе и делила је Јоханове фотографије свим градским стражарима, али узалуд.

Иако одговоран чиновник, и Јоханов отац Лудвиг је имао атипичну биографију. Рано је остао удовац и венчао се новом женом, али она никад није имала добар однос с малим Јоханом; стално је читао авантуристичке књиге (извесно и Мориса Леблана о Арсену Лупену, француском yеntlmеnu-lopovu) и био неукротив. Јавност је сазнала за Адама сениора као, наводно, једног од петорице наследника баснословних 16 милиона долара заоставштине рођака преминулог у Америци. Зато је путовао преко океана и вратио се тврдећи да је новац обезбеђен, али због формалности мора још мало да га чека. Син очигледно за то није имао стрпљења.

Тачно седам дана после, у истој згради обио је касу радње Саве Нишевића и изнео робу вредну око 9.000 динара. Полиција је била изван себе, а штампа еуфорична. По граду су колале невероватне приче, чак и да је писао главном иследнику случаја – тад није свако могао сазнати ко је то, што такође говори о младићевој вештини. Причало се да слободно шета по граду елегантно одевен, с дамама се проводи у скупим локалима, а толико је лежеран да се намерно појављује баш тамо где зна да има полиције.

Цео град је очекивао хет-трик, односно трећу пљачку у Краља Александра 16. Било је и теорија да се тај мађионичар крађе и крије баш у том здању, које је било тешко контролисати јер је много људи ту током дана залазило. Сем опљачканих, у згради су биле још три продавнице (књижара, радња инжењера Burgharta и оптичар Бендек), две лекарске ординације и једна нотарошка канцеларија. Било је тешко типовати где Адам очекује најмање ризика и највише добити.

И заиста, већ 29. јануара, специјалиста за нервне болести др Дезидер Анау с те адресе се јавио полицији: – Око пола 11 био сам у ординацији – причао је иследнику. – Учинило ми се да чујем буку у суседној соби, где је каса. Кад сам ушао, затекнем младића крај радног стола и фиоке с новцем. Чим ме је спазио, пребледео је и покушао да бежи, али сам се бацио на њега и успео да га задржим. Није проговарао ни реч. Дозвао сам служавку, која је отрчала по позорника, али он по закону није смео да напушта своје место. Другог нисам дочекао јер су ме хитно позвали једном болеснику и младића сам морао пустити.

Више се није појављивао у Новом Саду, али је Хиршенхаузер пријавио да су му у пљачки нестала и документа – знало се да Јохан често користи туђа – и разаслата је потерница за оним ко се представи као доктор. А Јохан је побегао у Панчево са свежњем туђих исправа и неком трговцу продао украдену писаћу машину, објашњавајући да је „колега“ коме се покварио аутомобил, па му хитно треба новац.

У Панчеву се младој певачици Надежди Панић представио као богати новосадски трговац, убрзо су се верили и живели заједно у гостионици „Сремац“. Газди се представио као син новосадског адвоката, који се с оцем посвађао због веренице и побегао од куће. Пошто није имао готовине, собу је платио (наравно украденим) сребрним есцајгом и чак једним кожним капутом.

Пратећи украдена документа, ухапсила га је, заједно с вереницом, београдска полиција. И кад је сазнала његов прави идентитет, ватрено је причала да ће га чекати све године док је утамничен. Али романтичну одлуку брзо је променила – сазнало се да је дуго измицао полицији захваљујући лаковерним девојкама које је заводио, онако успут. Био је верен и новосадском госпођицом Зорком Округлић, чак јој је куповао накит и спријатељио се с њеним поочимом. Живео је и с Јудитом Ивануш у гостиони на Дунавској ади, такође се понашао као богати денди, силазио на доручак у piyami и пецао рибу у доколици.

Иследник бележи да је Јохан после хапшења био сломљен. Изгледа да је егоцентричног пустолова стигао умор. Док је причао о породичним стварима, грцао је од плача и није се знало да ли глуми. Рекао је да би се радо оженио Надеждом и заувек ће се манути криминала ако му отац све опрости. А он је врло богат и свакако ће му помоћи чим изађе на слободу.

Пред суд је изведен ковач, осумњичен да је Јохану направио (наводно врхунски) обијачки алат, Нађа се теретила за саучесништво, а више људи да су свесно куповали крадену робу. Адам је yеntlmеnski тврдио да су сви невини, док је он оптужен за 24 (доказане) крађе и једну паљевину. Хладнокрвно је признао све, сем паљевине. Имао је 26 година кад му је „одрезано“ десет година робије, док су остали пуштени. Јохан је изјавио да је сасвим задовољан пресудом, али је касније неком кажњенику рекао да му је свеједно колика је казна јер ће ионако опет побећи.

Последње што се зна о том авантуристи је да је фебруара 1941. под јаком стражом одведен у затвор. У општем хаосу ратом захваћене Југославије, сасвим могуће да је обећање о бекству остварио.

Настасја Писарев