Gocić: Zašto, pobogu Gociću!

Radio je kao urednik u više medija, a tokom rata za jugoslovensko nasleđe nastupao je na globalnim televizijskim stanicama BBC World i News 24 kao politički komentator. Između ostalog, napisao je i četiri studije, a najuspešnija je svakako “Emir Kusturica: Kult margine” (Wallflower Press, 2001, objavljena na engleskom, srpskom i kineskom), koju je dvonedeljnik “Observer” izabrao među pet filmskih knjiga godine u Velikoj Britaniji. Knjiga je postala je akademski hit, može se naći u bibliotekama širom sveta i jedna je od najcitiranijih akademskih studija koju je napisao neki domaći autor.

Njegov prvi roman “Tai” (Geopoetika, 2013, objavljen na srpskom, engleskom i makedonskom) otvorio je novu paradigmu u pripovedaštvu, postao bestseler i osvojio četiri nacionalne nagrade, uključujući nagradu „Miloš Crnjanski“ (2011/2013) i Ninovu nagradu za roman godine (2014) te ušao u širi izbor za međunarodnu Dablinovu nagradu (2015).

Prošle godine je objavio dve knjige, roman “Poslednja stanica Britanija” (Laguna, 2017) i knjigu pesama “Elen” (Povelja, Kraljevo, 2017), a upravo je ova (ne)čekivanazbirka poezije glavni “krivac” za ovaj mali razgovor...

Poneki od nas, običnih, da ne kažem „naivnih“ čitalaca, mogao bi da zapita: pa zašto, pobogu Gociću, jedan tako uspešan prozaista, ođednom piše stihove; nije li to, kao, traćenje vremena i spisateljske energije dokazanog profesionalca... Ipak, izgleda da stvari nikad nisu tako jednostavne i da je redosled poteza zapravo drugačiji?

- Tačno, ništa nije onako kako izgleda i redosled događaja je, kako to obično biva kod Tarantina, obrnut: počeo sam od poezije, nastavio s novinarstvom, razvijao se kroz esej i konačno doputovao do proze gde je sve objedinjeno. Zbirka „Elen“ pisana je poodavno, između 1986. i 1998. Kad sam se osetio spremnim, poslao sam rukopis Čedomiru Mirkoviću. Rekao mi da je Prosvetin plan za tu godinu popunjen i da će zbirku, ako se slažem, ostaviti za sledeću. Ono što bi svakom drugom zvučalo kao trijumf, meni je delovalo kao odbijanje. Sve što je preostalo da se istrpi – bar mi se tako činilo – bilo je otmeno strpljenje, čekanje na narednog blagonaklonog urednika. Ali drugu priliku nisam dobio čitave dve decenije.

Da li si zbirku nudio drugim izdavačima?

- Isprva tako ljubazno aminovana, ona pade tokom narednih godina u ruke sve manje prijemčivih urednika. Jovica Aćin primetio je srodstvo s Ezrom Paundom, ali mi se požalio da Rad nema novca ni za dobru poeziju. Pokojni Petru Krdu me je pohvalio zbog „jedinstva vizije“, ali ni on zbirku nije objavio u KOV. Jovan Zivlak je bio toliko dobrohotan da mi je preporučio drugog izdavača, diskretno me odgovarajući od kuće gde je radio kao urednik. Nisu svi bili benigni pri odbijanju: Gojko Božović mi je kurtoazno savetovao „sažimanje“; Flavio Rigonat rekao mi je da „ne zna šta s tim da radi“; Branko Kukić me je skoro ispsovao. Ukratko, zbirka je prošla kroz ruke praktično svih izdavača koji se u mojoj zemlji bave poezijom i svi su upućivali na zaključak da rukopisi ipak gore. Setih se reči jednog Engleza, „ako niko ne bude hteo da je štampa, iznajmiću avion i ispisaću je po nebu“. Ostala je, naravno, još jedna smela, očajnička mogućnost: samizdat. Čovek, istina, susrećući se s destruktivnim ljubavnicima i malicioznim izdavačima povremeno spontano poželi da bude sam svoj majstor. Ali oduvek sam držao da književnost treba da nastane kao proizvod seksa, a ne masturbacije. Rečju, moja debitantska zbirka je tako toplo dočekana da na sam na kraju uzviknuo to čuveno: „Zašto, pobogu Gociću?“. Odlučih da dignem ruke ne samo od „Elen“ nego i od poezije uopšte.

Kritičari koji su se, u međuvremenu, poduhvatili kreativnog iščitavanja govore, između ostalog, o “zgusnutim emocijama” i “snažnom emotivnom naboju”, spominje se, čak i određeni “romantičarski zanos”; uostalom, jedna od pesama nosi naslov “U romantičnom stilu”?

- Slično je primećeno i za moju prozu. Rečeno je da sam u poeziji raspričan, a u prozi poetičan, što je tačno. Ali poezija jeste najintimnije istupanje. Osetljivost joj je uprirođena. I moje pisanje je takvo: ispovedno, nezaštićeno, akutno ogoljeno, takoreći bespravno građeno, romantičarski zaneseno, izniklo iz kontradiktornih osećanja, paralelnih života, disonantnih glasova i zasebnih pripovesti.

Istina je, na kraju krajeva, da bi junaka ove zbirke, da ne kažem „pesničkog subjekta“, mogli da doživimo i kao postmodernog Čajld Harolda koji, izgubljen u rasutim fragmentima nesigurne stvarnosti 21. veka pokušava da pronađe izgubljene ključeve smisla?

- Vreme lorda Bajrona slično je današnjem. Bajronova ćerka Ada je pionir kompjuterskog programiranja. Tehnološka revolucija potkraj 18. veka dovela je u pitanje manuelni rad. Izgledalo je da mašine dominiraju ljudima, da im otimaju posao. Pesništvo u vreme romantizma kao da je pokušavalo da ponovo otkrije ono što zapravo nije bilo izgubljeno: našu sentimentalnu, ganutljivu dušu. Zaronilo je u presne, lepljive, intenzivne emocije, pokušavalo da demonstrira našu ranjivost. Danas takođe imamo osećaj da digitalna revolucija nije tu da nam pomogne, da bude sredstvo, nego da nas izda, da nas ugrozi, da nama ovlada, da nas dehumanizuje. Otuda kult glumca. Otuda moda ispovedanja. Otuda se obraćamo ljudima koji umeju da ogole svoj intimni svet, da nas zaspu neumoljivim osećanjima.

Manje više istovremeno, objavio si i knjigu poezije i roman. Onaj isti naivni čitalac mogao bi da pomisli da je to slučajnost. Ipak, nazire se neka tajna veza? To jest, da li je „Elen“ fusnota romana „Poslednja stanica Britanija“, ili obrnuto?

- Te dve knjige se zaista dopisuju i nadovezuju jedna na drugu; što bi rekli učeni, „imaju intertekstualni odnos“. „Poslednja stanica Britanija“ je künstlerroman, a „Elen“ je njegov dokazni materijal. Postoji svesna interakcija između vremena kada sam bio pesnik u pokušaju i romanopisac u trijumfu. A stvar s urednicima, izdavačima i čitaocima je slična kao s partnerima. Nekad vas proviđenje odvede smesta pod prozor idealne osobe, nekad uprkos svom provodayisanju, traganju, trudu, snishodljivosti – pitate se: Pobogu, Gociću, gde je ta žena?

Đorđe Pisarev