INTERVJU: MILAN MICIĆ, ISTORIČAR I KNJIŽEVNIK Kako su kolonisti nadživeli život

Selidbe, ratovi, suše, pa periodi relativnog mira i blagostanja. Sve je u ovoj novoj knjizi “Zašto je petao prestao da kukuriče” obojeno životnošću, baš kao i u njegovim prethodnim knjigama. Navodeći kako mu književnost otvara prostor koji kao istoričar ne može da koristi, jer mora da se drži faktografije, Micić je i u ciklusu svojih kolonističkih knjiga precizan hroničar, ovog puta, onoga što istoriogrtafiju ne interesuje, a to su naravi pojedinaca i mentalitet jednog podneblja. 

On sam je tu povesnicu i iskušenja naroda koji nastanjuje iloi je nastanjivao Banat, nazvao povešću o zvonu koje hoda. A tu pripovednu liiju nastavio je i u ovoj najnovijoj proznoj knjizi, koju kao izdavač potpisuje  Akademska knjiga.

Istorijska zbilja, iskušenja kolonista, najviše onih “kraljevih” nakon Velikog rata i povest o banatskim selima u koja su se doselili ti ljudi “glave kvrgave”, kako ih sam autor opisuje. Ponekad anegdotski obojen, ali i kompozicijski usloženjen na nivou romaneskne forme, Micić je i u ovom kratkim proznim zapisima pokazao da je i deskriptivno precizan i ujedno narativno efektan. 

– Ova moja nova knjiga proze sastoji se od deset priča tematski vezanih za koloniste između dva svetska rata u Banatu. Ja držim korimilo i istoričara i proznog pisca, odnosno književnika i samo se premeštam s jedne strane na drugu –navodi Micić. – Ovo su priče o suzama i smehu. Priče kolonista naseljenih u Banatu i njihovoj odbrani od surove zbilje, od surove stvarnosti koja se dešava u prvoj polovini 20. veka, gde oni prolaze i dva rata i seobe, i zarobljeništvo u Rusiji, pa pečalbu u Americi i na kraju dolazak novih vrednosti. Ovo su priče o tome kako oni sami sebe pokušavaju da zaštite i da sebi objasne život i sopstvenu sudbinu, često kroz humor, ironiju i autoironiju, pokušavajući u svom tom nevremenu da sačuvaju osnovno ljudsko dostojanstvo. I cela ova knjiga je u stvari priča o njima i kako pokušavaju da izraze prkos svakoj vrsti nasilja koje postoji oko njih i u njima. Žele da, kad se iz tog dostojanstva na kraju svode svi računi, da kao ljudi pred božiju istinu izađu koliko-toliko čisti. Sve vreme imamo napor tog sveta i tih pojedinaca koji se u knjizi pojavljuju kako bi preživeli i nadživeli život, da ostave pre svega trag o sebi da su bili čestiti i da su živeli najbolje što su mogli. 

Uz sam ambijent i atmosferu u kojoj se događaju priče iz ove vaše knjige, ovde imamo i čitavu lepezu različitih likova koji nose fabulu knjige.

– U knjizi “Zašto je petao prestao da kukuriče” pojavljuju se dobrovoljci, kolonisti, ljudi s različitih strana, a tu su i žandarmi, pa geometri koji mere zemlju, a tu je i manjinsko stanovništvo, kao i predstavnici vlasti... Sve se to dešava u kućama i ovdašnjim birtijama, a dešava se i nešto od toga i u Americi i Rusiji i gde god su  te ljude vetrovi nemira odvukli. Glavno pitanje koje se kroz ovu knjigu provlači je kako kroz tog pojedinca i kroz taj mikroprostor u Banatu, kako se očitava sam život i kako se univerzalni odnosi sveta manifestuju prema tim ljudima i svemu onome što postoji oko njih.

Banat je večito žarište i na makro i na mikro planu ljudi koji ga nastanjuju.

– Da, Banat je večno žarište i Banat je jedno čudo, zato što je to prostor gde se sudaraju kulture i civilizacije. Kopča Srednje Evrope i Balkana. To je jedan prostor koji je migraciono bogat sadržajima i bogat dinamičnom istorijom. E sad, u tu dinamičnu istoriju posle Velikog rata i razaranja carstva, ulaze svi ovi ljudi koji su sami po sebi nemirni, a još nemirnijim ih je načinio i Veliki rat i ono sve što su proživeli u njemu, kada je prestajao prethodni moral i kada oni u stvari pokušavaju da pogledaju sebe u ogledalu vremena i da vide kako kroz sve to proći a istovremeno i sačuvati sebe. 

 Da li su ti kolonisti prisutni u dušama svojih potomaka, ili su ipak protokom vremena postali malo imaginarni?

– Kod značajnog dela potomaka se oni su prisutni, makar u sferi nesvesnog. A kod onih potomaka koji beže od njih kao od svog usuda, oni se pojavljuju povremeno u manifestacijama koje možda ti potomci ne bi ni želeli.