ИНТЕРВЈУ: МИЛАН МИЦИЋ, ИСТОРИЧАР И КЊИЖЕВНИК Како су колонисти надживели живот

Селидбе, ратови, суше, па периоди релативног мира и благостања. Све је у овој новој књизи “Зашто је петао престао да кукуриче” обојено животношћу, баш као и у његовим претходним књигама. Наводећи како му књижевност отвара простор који као историчар не може да користи, јер мора да се држи фактографије, Мицић је и у циклусу својих колонистичких књига прецизан хроничар, овог пута, онога што историогртафију не интересује, а то су нарави појединаца и менталитет једног поднебља. 

Он сам је ту повесницу и искушења народа који настањује илои је настањивао Банат, назвао повешћу о звону које хода. А ту приповедну лиију наставио је и у овој најновијој прозној књизи, коју као издавач потписује  Академска књига.

Историјска збиља, искушења колониста, највише оних “краљевих” након Великог рата и повест о банатским селима у која су се доселили ти људи “главе квргаве”, како их сам аутор описује. Понекад анегдотски обојен, али и композицијски усложењен на нивоу романескне форме, Мицић је и у овом кратким прозним записима показао да је и дескриптивно прецизан и уједно наративно ефектан. 

– Ова моја нова књига прозе састоји се од десет прича тематски везаних за колонисте између два светска рата у Банату. Ја држим коримило и историчара и прозног писца, односно књижевника и само се премештам с једне стране на другу –наводи Мицић. – Ово су приче о сузама и смеху. Приче колониста насељених у Банату и њиховој одбрани од сурове збиље, од сурове стварности која се дешава у првој половини 20. века, где они пролазе и два рата и сеобе, и заробљеништво у Русији, па печалбу у Америци и на крају долазак нових вредности. Ово су приче о томе како они сами себе покушавају да заштите и да себи објасне живот и сопствену судбину, често кроз хумор, иронију и аутоиронију, покушавајући у свом том невремену да сачувају основно људско достојанство. И цела ова књига је у ствари прича о њима и како покушавају да изразе пркос свакој врсти насиља које постоји око њих и у њима. Желе да, кад се из тог достојанства на крају своде сви рачуни, да као људи пред божију истину изађу колико-толико чисти. Све време имамо напор тог света и тих појединаца који се у књизи појављују како би преживели и наџивели живот, да оставе пре свега траг о себи да су били честити и да су живели најбоље што су могли. 

Уз сам амбијент и атмосферу у којој се догађају приче из ове ваше књиге, овде имамо и читаву лепезу различитих ликова који носе фабулу књиге.

– У књизи “Зашто је петао престао да кукуриче” појављују се добровољци, колонисти, људи с различитих страна, а ту су и жандарми, па геометри који мере земљу, а ту је и мањинско становништво, као и представници власти... Све се то дешава у кућама и овдашњим биртијама, а дешава се и нешто од тога и у Америци и Русији и где год су  те људе ветрови немира одвукли. Главно питање које се кроз ову књигу провлачи је како кроз тог појединца и кроз тај микропростор у Банату, како се очитава сам живот и како се универзални односи света манифестују према тим људима и свему ономе што постоји око њих.

Банат је вечито жариште и на макро и на микро плану људи који га настањују.

– Да, Банат је вечно жариште и Банат је једно чудо, зато што је то простор где се сударају културе и цивилизације. Копча Средње Европе и Балкана. То је један простор који је миграционо богат садржајима и богат динамичном историјом. Е сад, у ту динамичну историју после Великог рата и разарања царства, улазе сви ови људи који су сами по себи немирни, а још немирнијим их је начинио и Велики рат и оно све што су проживели у њему, када је престајао претходни морал и када они у ствари покушавају да погледају себе у огледалу времена и да виде како кроз све то проћи а истовремено и сачувати себе. 

 Да ли су ти колонисти присутни у душама својих потомака, или су ипак протоком времена постали мало имагинарни?

– Код значајног дела потомака се они су присутни, макар у сфери несвесног. А код оних потомака који беже од њих као од свог усуда, они се појављују повремено у манифестацијама које можда ти потомци не би ни желели.