INTERVJU: BRANKO MILORADOVIĆ, KNJIŽEVNIK O običnim ljudima u teškim vremenima
Nakon romana „Arijadnina nit”, “Iris”, “Klovn” kao i tri romana za decu, "Beogradska mumija“, "Čuvari krune Cara Dušana" te "Zemlja Snovija“ , književnik Branko Miloradović se nedavno oglasio novom knjigom.
Reč je o romanu „Gospođa Vilovski“ koji je objavila novosadska izavačka kuća "Prometej”. Miloradović u ovoj knjizi, kako u recenziji ističe njegov sabrat po peru Igor Marojević", na srazmerno skučenom prostoru uspeva da narativizuje mnoštvo različitih ambijenata počev od večite tranzicije srpskog društva i posebno uverljivo Drugog svetskog rata u Srbiji, godina koje su mu prethodile i posleratne epohe".
- Roman “Gospođa Vilovski” nastao je na osnovu priča koje sam čuo u svojoj porodici, a koje su svedočile o turbulentnim događajima na teritoriji Srbije, posebno podunavskog regiona. U kratkom istorijskom periodu, život, uređenje, ratovi i nove ideologije smenjivali su se kao na traci, nemilosrdno pogađajući naš narod koji je tu živeo i koji je morao da se prilagođava svim tim promenama, koje su često podrazumevale čak i gubitke članova porodice -otkriva naš sagovornik na početku razgovora.
Kako ste, budući da roman obuhvata tri različite epohe, došli do građe za roman? U kojoj meri ste se oslonili na ispovest Vaše bake koja je zapravo jedan od glavnih junaka knjige?
- Priprema za ovaj roman trajala je dugo. Sva svedočenja iz tog perioda sam sabrao, a zatim sam pridodao i arhivsku građu do koje sam došao. Bilo mi je važno da se u romanu nađu isključivo validne i proverene činjenice koje potvrđuje istorijska nauka. Nažalost, danas smo svedoci brojnih proizvoljnih tumačenja događaja, koja se uglavnom zasnivaju na ideološkim simpatijama prema određenim pokretima koji su tada postojali na ovim prostorima. Moj roman ne predstavlja svrstavanje ni na jednu stranu – to je priča o običnom čoveku u teškom vremenu.
Odrastanje uz klasike
Uz koje knjige, uz koje pisce ste stasavali, gradili se u književnosti, kako kao knjigofil, tako i kao pisac?
- Odrastao sam uz svetske klasike – čitao sam Dostojevskog, Hesea, Kafku, Markesa, Kamija, Pirandela, Hemingveja, Singera. Danas, kada počinjem da pišem, često se osvrnem oko sebe, kao da je njihov duh prisutan i kao da mi preti. Znam da nikada neću biti toliko dobar, ali ne smem sebi da dozvolim da budem loš. U svom stanu sam napravio jedan kutak za rad – prepun knjiga i uspomena sa putovanja. To je moj mali hram u kojem stvaram svoja dela. To mesto me smiruje i kada ga pogledam, na neki način mi došaptava da ovaj život ipak ima smisla.
Čvrsta je veza a to je posebno naglašeno u Vašoj knjizi između prošlosti i sadašnjosti. Upravo prošlost, njeno otkrivanje pomaže glavnom junaku da otkrije samog sebe. U kojoj meri roman ima elemente autobiografskog?
- U ovoj knjizi opisane su tri različite epohe, koje su ipak međusobno uzročno-posledično povezane. Odluke donete u kraljevini uvele su nas u veliki rat. U tom ratu smo stradali više nego drugi, usled svojevrsne osvete nekada poraženih strana u Prvom svetskom ratu. Ipak, taj naš poraz iznedrio je novi pokret, koji je trijumfovao na ovim prostorima uz blagoslov velikih svetskih sila. Sa ove vremenske distance, sve deluje jasno, ali u tom trenutku svim akterima bilo je neizmerno teško. Nisam ni u ovoj knjizi isključio savremeno društvo i savremenog čoveka – naprotiv, povezao sam ga sa prošlošću koja mu je pomogla da pronađe sebe, jer i današnji svet nosi svoje breme. Rad na ovom romanu bio je poseban jer se oslanjao na sećanja iz porodičnog nasleđa. Osećao sam pojačane emocije više nego ikada dok sam radio na knjizi, jer sam kroz pisanje proživljavao ono što su moji preci doživeli. Često sam zastajao i razmišljao kako im je bilo dok su prolazili kroz određene situacije. Tada bih ih se setio iz vremena svog odrastanja. Zadivila me njihova snaga, vera u moral i opšte dobro. To teško vreme ih nije slomilo.
U kojoj meri Vam je u pisanju romana pomogla Vaša osnovna profesija, budući da ste završili filmsku montažu?
- Smatram da mi je iskustvo u filmskoj montaži mnogo pomoglo u pisanju. Montaža je proces koji brine o strogim filmskim pravilima, ali i o tome da svi kadrovi dobiju smisao. Vrlo često, filmovi izgledaju potpuno drugačije tokom snimanja u prvoj verziji, a zatim, nakon montaže, dobijaju novu dinamiku i drugačiji tok narativa, što ih čini boljim. Dok pišem svoje romane, često se i sam osećam kao montažer koji sklapa poglavlja tako da se što više dopadnu čitaocu.
