ИНТЕРВЈУ: БРАНКО МИЛОРАДОВИЋ, КЊИЖЕВНИК О обичним људима у тешким временима
Након романа „Аријаднина нит”, “Ирис”, “Кловн” као и три романа за децу, "Београдска мумија“, "Чувари круне Цара Душана" те "Земља Сновија“ , књижевник Бранко Милорадовић се недавно огласио новом књигом.
Реч је о роману „Госпођа Виловски“ који је објавила новосадска изавачка кућа "Прометеј”. Милорадовић у овој књизи, како у рецензији истиче његов сабрат по перу Игор Маројевић", на сразмерно скученом простору успева да наративизује мноштво различитих амбијената почев од вечите транзиције српског друштва и посебно уверљиво Другог светског рата у Србији, година које су му претходиле и послератне епохе".
- Роман “Госпођа Виловски” настао је на основу прича које сам чуо у својој породици, а које су сведочиле о турбулентним догађајима на територији Србије, посебно подунавског региона. У кратком историјском периоду, живот, уређење, ратови и нове идеологије смењивали су се као на траци, немилосрдно погађајући наш народ који је ту живео и који је морао да се прилагођава свим тим променама, које су често подразумевале чак и губитке чланова породице -открива наш саговорник на почетку разговора.
Како сте, будући да роман обухвата три различите епохе, дошли до грађе за роман? У којој мери сте се ослонили на исповест Ваше баке која је заправо један од главних јунака књиге?
- Припрема за овај роман трајала је дуго. Сва сведочења из тог периода сам сабрао, а затим сам придодао и архивску грађу до које сам дошао. Било ми је важно да се у роману нађу искључиво валидне и проверене чињенице које потврђује историјска наука. Нажалост, данас смо сведоци бројних произвољних тумачења догађаја, која се углавном заснивају на идеолошким симпатијама према одређеним покретима који су тада постојали на овим просторима. Мој роман не представља сврставање ни на једну страну – то је прича о обичном човеку у тешком времену.
Одрастање уз класике
Уз које књиге, уз које писце сте стасавали, градили се у књижевности, како као књигофил, тако и као писац?
- Одрастао сам уз светске класике – читао сам Достојевског, Хесеа, Кафку, Маркеса, Камија, Пирандела, Хемингвеја, Сингера. Данас, када почињем да пишем, често се осврнем око себе, као да је њихов дух присутан и као да ми прети. Знам да никада нећу бити толико добар, али не смем себи да дозволим да будем лош. У свом стану сам направио један кутак за рад – препун књига и успомена са путовања. То је мој мали храм у којем стварам своја дела. То место ме смирује и када га погледам, на неки начин ми дошаптава да овај живот ипак има смисла.
Чврста је веза а то је посебно наглашено у Вашој књизи између прошлости и садашњости. Управо прошлост, њено откривање помаже главном јунаку да открије самог себе. У којој мери роман има елементе аутобиографског?
- У овој књизи описане су три различите епохе, које су ипак међусобно узрочно-последично повезане. Одлуке донете у краљевини увеле су нас у велики рат. У том рату смо страдали више него други, услед својеврсне освете некада поражених страна у Првом светском рату. Ипак, тај наш пораз изнедрио је нови покрет, који је тријумфовао на овим просторима уз благослов великих светских сила. Са ове временске дистанце, све делује јасно, али у том тренутку свим актерима било је неизмерно тешко. Нисам ни у овој књизи искључио савремено друштво и савременог човека – напротив, повезао сам га са прошлошћу која му је помогла да пронађе себе, јер и данашњи свет носи своје бреме. Рад на овом роману био је посебан јер се ослањао на сећања из породичног наслеђа. Осећао сам појачане емоције више него икада док сам радио на књизи, јер сам кроз писање проживљавао оно што су моји преци доживели. Често сам застајао и размишљао како им је било док су пролазили кроз одређене ситуације. Тада бих их се сетио из времена свог одрастања. Задивила ме њихова снага, вера у морал и опште добро. То тешко време их није сломило.
У којој мери Вам је у писању романа помогла Ваша основна професија, будући да сте завршили филмску монтажу?
- Сматрам да ми је искуство у филмској монтажи много помогло у писању. Монтажа је процес који брине о строгим филмским правилима, али и о томе да сви кадрови добију смисао. Врло често, филмови изгледају потпуно другачије током снимања у првој верзији, а затим, након монтаже, добијају нову динамику и другачији ток наратива, што их чини бољим. Док пишем своје романе, често се и сам осећам као монтажер који склапа поглавља тако да се што више допадну читаоцу.
