JEZIKOMANIJA: Tanak, tanušan

One ne označavaju samo nešto „manje” već često nose i neku emociju – nežnost, toplinu, ponekad i podsmeh. Međutim, nije svaka umanjenica sasvim očekivana jer neke umeju baš da zbune.

Jedan od lepih primera jeste pridev „tanak”. Prirodno bi bilo da od njega izvedemo oblik „tanjušan”, jer dodavanje umanjenog nastavka obično ide tim putem. Ipak, književni jezik priznaje samo oblik „tanušan”. Zašto baš tako? Odgovor se krije u fonetskoj skladnosti i tradiciji upotrebe.

Slično je i sa pridevom „slab”. Logika bi vodila ka „slabjušan”, ali standard poznaje samo oblik „slabušan”. Isto tako, od „krhak” ne dobijamo „krhjuškast” već „krhuškast”, iako zvuči čudno.

Još jedan zanimljiv primer jeste „mršav”. Umesto „mršavjuškast”, u upotrebi se odomaćio oblik „mršavkast”. Ovde umanjenica ne zvuči nežno, već donekle opisno i neutralno.

Kada kažemo tanušan glas, ne mislimo samo na tankoću već i na nežnost, lomljivost tog zvuka. Isto važi za slabušno dete – tu se ne radi isključivo o fizičkoj slabosti, već i o krhkom, ranjivom utisku.

Upravo u toj prenesenoj, stilizovanoj upotrebi leži bogatstvo jezika. Da su napravljene po „logici” i pravilnosti, bile bi predvidive i pomalo dosadne. Ovako, sa primesom neobičnog, one osvežavaju naš izraz i boje rečenicu emocijom.

Da zaključimo, umanjenice nisu samo jezička alatka, već prikazuju i osećaj govornika. 

N. Mirković