ЈЕЗИКОМАНИЈА: Танак, танушан
Умањенице у српском језику одувек су биле право поље за језичку игру.
Оне не означавају само нешто „мање” већ често носе и неку емоцију – нежност, топлину, понекад и подсмех. Међутим, није свака умањеница сасвим очекивана јер неке умеју баш да збуне.
Један од лепих примера јесте придев „танак”. Природно би било да од њега изведемо облик „тањушан”, јер додавање умањеног наставка обично иде тим путем. Ипак, књижевни језик признаје само облик „танушан”. Зашто баш тако? Одговор се крије у фонетској складности и традицији употребе.
Слично је и са придевом „слаб”. Логика би водила ка „слабјушан”, али стандард познаје само облик „слабушан”. Исто тако, од „крхак” не добијамо „крхјушкаст” већ „крхушкаст”, иако звучи чудно.
Још један занимљив пример јесте „мршав”. Уместо „мршавјушкаст”, у употреби се одомаћио облик „мршавкаст”. Овде умањеница не звучи нежно, већ донекле описно и неутрално.
Када кажемо танушан глас, не мислимо само на танкоћу већ и на нежност, ломљивост тог звука. Исто важи за слабушно дете – ту се не ради искључиво о физичкој слабости, већ и о крхком, рањивом утиску.
Управо у тој пренесеној, стилизованој употреби лежи богатство језика. Да су направљене по „логици” и правилности, биле би предвидиве и помало досадне. Овако, са примесом необичног, оне освежавају наш израз и боје реченицу емоцијом.
Да закључимо, умањенице нису само језичка алатка, већ приказују и осећај говорника.
Н. Мирковић