ЈЕЗИКОМАНИЈА: Потпун, не може потпунији
Степеновање придева и прилога или компарација, део је језика који користимо свакодневно, а ретко о њему размишљамо.
Сви знамо основне облике: позитив (леп), компаратив (лепши) и суперлатив (најлепши). Међутим, када кренемо у праксу, грешке се појављују баш често.
Правилан компаратив најчешће се гради додавањем наставка -ши или -ји на основу придева: брз – бржи, топао – топлији, млад – млађи. Суперлатив добијамо додавањем нај- испред компаратива: најбржи, најтоплији, најмлађи.
Проблем настаје код неправилних облика, који не прате ово правило. На пример: добар – бољи – најбољи, лош – гори – најгори, велик – већи – највећи. Ови облици су део језичке традиције и не можемо их правити „по осећају”.
Постоје и придеви који се не пореде. То су тзв. апсолутни придеви, попут „мртав” или „потпун”. Не каже се „мртвији“ нити „потпунији“ у дословном смислу, иако се у метафоричном говору понекад чују такве форме.
Прилози се степенују слично: брзо – брже – најбрже, добро – боље – најбоље. Овде такође постоје неправилности, нпр. много – више – највише.
Језичка култура тражи да облике компарације градимо према правилима, а не према тренутном осећају.
Иако говор воли слободу, правопис и граматика постављају границе – баш као што и у трци победник може бити само један „најбржи”.
Н. Мирковић
