JEZIKOMANIJA: Potpun, ne može potpuniji
Stepenovanje prideva i priloga ili komparacija, deo je jezika koji koristimo svakodnevno, a retko o njemu razmišljamo.
Svi znamo osnovne oblike: pozitiv (lep), komparativ (lepši) i superlativ (najlepši). Međutim, kada krenemo u praksu, greške se pojavljuju baš često.
Pravilan komparativ najčešće se gradi dodavanjem nastavka -ši ili -ji na osnovu prideva: brz – brži, topao – topliji, mlad – mlađi. Superlativ dobijamo dodavanjem naj- ispred komparativa: najbrži, najtopliji, najmlađi.
Problem nastaje kod nepravilnih oblika, koji ne prate ovo pravilo. Na primer: dobar – bolji – najbolji, loš – gori – najgori, velik – veći – najveći. Ovi oblici su deo jezičke tradicije i ne možemo ih praviti „po osećaju”.
Postoje i pridevi koji se ne porede. To su tzv. apsolutni pridevi, poput „mrtav” ili „potpun”. Ne kaže se „mrtviji“ niti „potpuniji“ u doslovnom smislu, iako se u metaforičnom govoru ponekad čuju takve forme.
Prilozi se stepenuju slično: brzo – brže – najbrže, dobro – bolje – najbolje. Ovde takođe postoje nepravilnosti, npr. mnogo – više – najviše.
Jezička kultura traži da oblike komparacije gradimo prema pravilima, a ne prema trenutnom osećaju.
Iako govor voli slobodu, pravopis i gramatika postavljaju granice – baš kao što i u trci pobednik može biti samo jedan „najbrži”.
N. Mirković
