Snimao novu seriju u domu za stare
JA SE TRUDIM DA SE NE SMIRIM! GLUMAC SVETOZAR CVETKOVIĆ bez dlake na jeziku o penziji: „Život opstaje na sedim glavama”
U novoj domaćoj seriji „Miholjsko leto” koja će se od 4. oktobra vikendom u 20 časova emitovati na prvom programu Radio-televizije Srbije, jednu od glavnih uloga tumači Svetozar Cvetković.
Glumac će kroz 12 epizoda gledaocima dočarati lik Generala - vlasnika doma za starije „Feniks”, u kojem se smenjuju neodoljivi likovi koji, uprkos godinama i te kako znaju šta znači živeti punim plućima. Cvetković u intervjuu za „Dnevnikov” TV magazin govori o tome kako je gradio ovu ulogu, o odnosu prema starenju i životnoj energiji, o glumačkom pozivu koji ne poznaje penziju, predrasudama o trećem dobu, ali i o snazi televizijskih serija koje postaju ogledalo našeg društva.
– Kada su me zvali producenti i reditelji serije da radim ovu ulogu i da učestvujem u snimanju serije „Miholjsko leto” i kad sam pročitao scenario ja sam pomislio: „Dobro, u redu, to je uloga i sad treba u to nekako ući i igrati”, a pomislio sam da to ipak ne pripada meni. A kada sam odgledao prvu epizodu shvatio sam da je to realno. I da to realno pripada i meni i ljudima mojih godina i onima koji ne vide više mogućnost da nešto privređuju u životu i da na neki način treba da se smire, a ja se trudim da se ne smirim. Ova uloga to verovatno i dokazuje, bez obzira što je ona prilično imaginarna i što se bavi stvaranjem jedne bajke, koja je u našim realnim životima nemoguća – priča na početku intervjua za naš list glumac Svetozar Cvetković.
Koliko je kroz ovu seriju bilo teško napraviti balans između realnosti starenja s jedne strane, a sa druge strane autentičnosti života?
– Znate šta, ništa meni nije bilo teško, jer ja to doživljam i kao lepotu svog posla i kao mogućnost da nešto uradim u životu što do sada nisam uradio. I onda, kad vam se pruži takva mogućnost i kad vidite da to može da funkcioniše, osetite neko zadovoljstvo u tome što ste to i probali. Tako da, iako je nešto fizički teško, to nije i duhovno naporno, ali se čovek sa tim nekako saživi i ima želju da napravi nešto što će ipak ostati iza nas.
Kaže vaš kolega Slavko Štimac da glumac nikada ne odlazi u penziju. Da li je privilegija za jednog čoveka da stalno radi na sebi, da ne dopusti sebi da se opušta i prepušta banalnosti življenja?
– Pa, ko zna?! Nije to samo Slavko rekao. Bilo je i drugih koji su otišli iz ovog života, a pre toga zvanično bili u penziji ali su igrali po 10-15 godina nakon penzije. Možda dođe jedan trenutak promene, ali ono što je najbitnije u ovom poslu jeste da ste zdravi, da možete da izdržite to sve što on od vas zahteva. Ono što je u jednakoj meri bitno je ko su ljudi oko vas, ko su ti koji vas podržavaju, kritikuju, ko su oni sa kojima radite taj posao, ko su oni sa kojima možete da komunicirate, ko su oni koji su vaši i prijatelji, ali i neprijatelji.
Koliko će serija „Miholjsko leto” dati priliku da gledaoci razbiju predrasude o načinu na koji stare osobe žive?
– Nemam pojma kako ljudi mogu da reaguju na to. Kada sam pročitao scenario setio sam se jednog divnog filma, za koji sam se vezao, a koji je govorio upravo o ljudima koji žive u jednom domu penzionera. To je film Gorana Paskaljevića „Zemaljski dani teku”, jedan od njegovih najboljih. On je u tom filmu koristio glumce naturščike, a ne one koji su završili škole da bi to igrali. I taj film je izvanredan. Ja sam nekako ušao u ovo sa tim osećanjem da na neki način pravimo omaž samom Goranu Paskaljeviću i njegovim likovima koje je on pre više od 40 godina napravio u tom filmu.
A da li ova serija možda odgovara na pitanje da li na mladima svet ostaje, na starima opstaje?
– Pa to je nešto što mi je palo na pamet u jednom trenutku da to može da bude i da jeste tako i da mladost u svakom slučaju sama sa sobom nosi nešto što jeste perspektiva i nosi nešto što je neiskustvo i što je neka lepota prvog saznanja da si nešto ti prvi u životu napravio, ali te zablude obično oni stari rešavaju upravo sa tom floskulom da život opstaje upravo na tim sedim glavama.
Publika već šest sezona sjajno reaguje na „Radio Milevu”. Da li to znači da takve serije, koje govore o nama i u kojima iz svakodnevnog života prepoznajemo sve te likove, imaju moć poput „Boljeg života“?
– To su fascinantne stvari. Eto, ja nisam učestvovao u „Boljem životu”, ali je fascinantno koliko je ta serija bila gledana, a koliko je i danas gledana. Kad smo počeli da radimo „Radio Milevu” niko od nas nije mogao da pretpostavi da ćemo mi pet godina to raditi i da će naši životi, zbilja, na neki način, u svakodnevnom životu biti određeni time. Recimo, moj današnji radni dan je počeo u sedam ujutru u studiju u Vrčinu gde sam sa Darom Đokić i Olgom Odanović snimao neke scene koje će se pojaviti možda tek za godinu dana, ali to je nešto što gledaju živa bića od sedam do 97 godina. To nismo mogli da pretpostavimo. Isto tako, za seriju „Miholjsko leto” je teško pretpostaviti ko su ljudi koji će želeti da je gledaju. Škakljiva je tema, ljudi ne pristaju često na svoje godine, ali, istovremeno, žele da se osećaju živim, konstruktivnim, žele da se oseća njihova budućnost. Mislim da ljudi mogu to da nađu u ovoj seriji, bar po onome što sam čitao i što sam igrao.
Zbog „Radio Mileve” mi daju lekove u apoteci
Svetozar Cvetković je kroz svoju bogatu karijeru često učestvovao u televizijskim projektima koji su donosili veliku gledanost. Kako glumac kaže, danas se neretko, mnogi hvataju za telefone da pokažu rejting neke epizode ili cele serije.
– Ako je serija o kojoj smo pričali - „Radio Mileva“ imala neki visoki rejting, on ide iznad „Slagalice“, što je najveći mogući rejting koji može da se postigne na televiziji. I ne treba da nas bude sramota što to ljudi gledaju, naprotiv. I to što nas klinci zovu po imenu ili toga što me u apoteci opslužuju lekovima kao da sam u privatnom životu zaista doktor Sava Marić (smeh). To je neka neverovatna stvar koja se može podvesti pod nešto što zovemo generalna popularnost, ali, ipak, kada televizija nešto emituje, to ipak mora da poseduje neki kvalitet koji je sigurno doveo do toga – objašnjava Cvetković za „Dnevnikov” TV magazin.
Da li ste pogledali seriju „Krunska 11”, za koji mnogi tvrde da je inspirisana „Radio Milevom”?
– Ne, nisam gledao. Mi smo toliko toga snimali poslednjih godina. Ali, ne živim ja kao u detinjstvu kad sam gledao „Crni sneg” ili one stare „Kamiondžije”, „Grlom u jagode”. Znate, mi smo bežali iz škole da bismo gledali te serije. Danas je tehnologija drugačija i svetske serije su nam dostupne odmah, kao i naše. Čovek, izuzev ako baš nije tehnološki osnovno obrazovan, juri da bi gledao nešto u određeno vreme. Sve možete da gledate u bilo koje vreme. Tako da, ne znam kako ljudi percipiraju masu drugih serija, pa čak ni neke u kojima sam igrao, ako izuzmemo „Radio Milevu”, koja jeste doživela sveopšti uspeh zahvaljujući, pre svega, njuhu samog producenta. Verujem da su i u seriji „Miholjsko leto” izvršni producent Dejan Karaklajić, kao i RTS kao glavni producent, imali njuh da se ovo pravi za jednu ciljnu grupu i da će se ta ciljna grupa pronaći.
Vladimir Bijelić
