TAJNA DOBROG GLUMCA? Kamera može da te voli – ali škola te nauči, kaže Svetozar Cvetković

Svetozaru Cvetkoviću je nakon 45 godina karijere, nešto ranije, na Sterijinom pozorju, uručena Sterijina nagrada za životno delo. Pominje se i kao ključni čovek u prevazilaženju krize BITEF-a, koja je nastala neproduženjem ugovora sa umetničkim direktorom Nikiitom Milivojevićem.

Priznanje Sterijinog pozorja za životno delo verujem dovoljno je vredno da ga prokomentarišemo i nakon istog takvog, samo za film, na Paliću!

– Moram da priznam da nisam očekivao da će tako brzo da se desi (smeh). Sad može neko da mi kaže da život može da mi traje koliko traje, ali delo sam obavio. Šalim se. Nisam to tako doživeo. Ima smisla u tome. Pre svega za Sterijino pozorje i za nešto što ljudi ne pominju: da Atelje 212, pre nego što sam ja postao upravnik, 12 godina nije nastupalo na Sterijinom pozorju svojom odlukom. A odluka je bila politička ili, donesena je zbog politike. Kod nas se sve već decenijama prelama tako, preko politike. Moje, tvoje… Ovako, onako… Ja sam se potrudio odmah da vratim Atelje 212 stazama priznanja Sterijinog pozorja. Ima smisla pojaviti se među drugim pozorištima zemlje ili regiona, kako god mi to zvali. To se pokazalo i svrsishodnim, jer je Atelje sa velikim uspehom nastavio da se pojavljuje tamo. Otuda nagradu za životni doprinos nisam doživeo kao za igru na sceni, nego i za doprinos Ateljea koji sam vodio 12 godina, kao i za doprinos mog angažmana u promovisanju vrednosti koje su vezane za kvalitet toga šta se prikazuje na Sterijinom pozorju.

Za mojih 20 godina u pozorištu taj period obeležile su uloge u dramama Biljane Srbljanović i režijama Dejana Mijača.

– Nisam razmišljao o tome. Sećam se „Jegorovog puta” kao nečega što je bitno uticalo na mene i na moj život. U reakcijama ljudi koji su igrali oko mene tada, da njihov kolega dobija Sterijinu nagradu za ulogu u kojoj ne progovara nijednu reč. Često smo se šalili oko toga, a bilo je i malo zbilje u toj šali. Meni je značilo što je neko u toj predstavi Vide Ognjenović, zajedno sa ostalima na sceni, video da sam uspeo da stvorim racionalni i emotivni izraz bez izgovaranja reči. Ne sa namerom, nego sa željom da se taj lik oživi iz celog predanja o tom događaju. U to vreme sam dobio i ulogu cara Konstantina u Nišu, za „Vreme čuda” Gorana Paskaljevića, gde takođe gotovo ne izgovaram reči, a posle nje i druge slične. Neki put nagrada zaista može na čoveka da deluje stimulativno. Danas to vidim drugačije. Onda sam mislio: dobro, šta sad, odigrao, dobio. A kad prođu godine, zamisliš se nad tim.

Nad čim?

– Kad me ljudi pitaju to retoričko pitanje da li bih opet izabrao isti put, na koje obično odgovaraju sa „naravno da bi”, ja kažem: naravno da ne bih. Ako bi i postojala takva mogućnost, tražio bih nešto drugo, tražio bih neki drugi život. Ne zato što ovim nisam zadovoljan. Mene ispunjava što mogu da učinim svog partnera na filmu i na sceni srećnim, a onda publika to prepozna. To je taj bunt glumca u sebi, na sceni, pred kamerom, a odnosi se na to šta on želi da kaže, kakav trag da ostavi na gledaoca. Svojevremeno sam igrao sa Mirom Stupicom u jednoj predstavi Pavela Kohuta, „Marija se bori sa anđelima”. Ima scena u kojoj joj njen suprug govori kako će on sesti u publiku, a ona će igrati za njega. Kad mu ona kaže kako će igrati za jednog čoveka, on joj odgovori da ako postoji pozorište za jednog glumca, onda mora da postoji i pozorište za samo jednog čoveka u publici. I to je stvarno tako. Miša Radivojević, kad odemo na neki festival i vidi 80 ljudi u sali koja ima 500 mesta, kaže: dobro je, uvek se uplašim kada vidim punu salu. Vredno je da ljudi znaju šta dolaze da gledaju i da vas prepoznaju. Ne samo lik, nego i izraz, da on ima šta da kaže drugačije, da nije tek tako reprodukcija nekog lika.

Šta je to u glumcu što ste upravo delimično otkrili, da ga čini posebno živim na sceni?

– Ti inserti su me zapanjili. Obično se kliknu prvi koji se pojave na Jutjubu. Ovo je zahtevalo neko poznavanje toga šta sam uradio, bilo da je to bio Stole Popov ili Makavejev. Pogotovo za drugi insert. Ta scena sa tom devojkom u kafeu. Pomislio sam da li bih ja to danas mogao. Dobio sam za tu ulogu tada gran-pri u Manhajmu. Dali su mi to ljudi koji ne znaju ni ko sam ni šta sam. To je najbolje osećanje, da kod nekoga ko vas uopšte ne poznaje probudite emociju i odnos prema ličnosti koju tumačite. Možda su mislili da sam naturščik, pojma nemam. Celokupan razvoj tih mojih uloga na filmu čini mi se da doživljava veći značaj nego što su ga imale ranije. Kad sam sa Makom snimio „Montenegro”, on je imao ni 50 godina, a ljudi su ga već gledali kao nekoga čije je vreme prošlo. Imao je te filmove koji su napravili skandale po čitavom svetu. Svi su mislili: šta dalje? A onda je „Montenegro” optuživan za komercijalizaciju. Taj film je tada bio u prvih deset filmova po gledanosti u Americi. Mi smo hodali po Čikagu, a ljudi su nas prepoznavali. To neko samo može da sanja. Ja sam imao 23 godine. Kad sam išao u Los Anđeles, Makavejev mi je dao papirić na kom je bio Kopolin broj telefona i rekao mi je: javi mu se. Pitaj je l' ima neku ulogu za tebe. Rekao sam mu da nije normalan. On kaže: pa tako se to radi. To je takav svet. Verovatno se i sad radi. Glumac postane glumac, a da nije završio nikakve škole. Zato sam i spomenuo na dodeli Fakultet dramskih umetnosti Beograd, zato što mislim da vredi. Dve trećine ljudi koji su na Paliću dobili „Lifku” potiču iz te škole. I pre 40 godina je bila strašno važna za svakoga ko želi da razvije zanat, bilo da je to režija, gluma, dramaturgija… To je zanat! Može neki glumac da bude glumac samo zato što ga voli kamera, ali opet mu treba 10-15 godina, a na FDU sve stane u četiri-pet. I onda možeš da se nadaš nečemu što je umetnost.

Da li bi ideal za glumca bila energija naturščika u liku koji igra?

– U izrazu bi to bilo to što su retko koji reditelji uspevali da urade sa školovanim glumcima, a to je da oni do te mere budu autentični kao što je Paja Vuisić bio u svemu što je radio. A to je strašno teško, pogotovo u današnje vreme, kada postoji ogroman jaz ne samo između generacija. Mi ne možemo više jedni druge tako lako da razumemo. Možda ne možemo uopšte! Ali treba da nastavimo da živimo. Ja sam protiv isključivosti, čak i ako je neko u pravu. Pusti i ovog drugog šta ima da kaže. U tom procesu učenja zanata da bi se došlo do negde ne može niko da vam garantuje. Ne postoji gluma kao stanje volje. Pokušavao sam da izađem da igram super, a pokušavao sam i da igram bezveze. Ne vredi. Ne pali. Najvažnije je stvarno biti spreman, da ništa ne može da te poremeti. Dobijajući ovu nagradu, znao sam da treba nešto da govorim i ja sam to spremio. Ali onda uleti jedna nepredviđena okolnost i poremeti tok misli, a to je bio prevodilac. Nisam rekao trećinu stvari koje sam planirao.

Šta će biti s BITEF-om?

– Biće!