ТАЈНА ДОБРОГ ГЛУМЦА? Камера може да те воли – али школа те научи, каже Светозар Цветковић

Светозару Цветковићу је након 45 година каријере, нешто раније, на Стеријином позорју, уручена Стеријина награда за животно дело. Помиње се и као кључни човек у превазилажењу кризе БИТЕФ-а, која је настала непродужењем уговора са уметничким директором Никиитом Миливојевићем.

Признање Стеријиног позорја за животно дело верујем довољно је вредно да га прокоментаришемо и након истог таквог, само за филм, на Палићу!

– Морам да признам да нисам очекивао да ће тако брзо да се деси (смех). Сад може неко да ми каже да живот може да ми траје колико траје, али дело сам обавио. Шалим се. Нисам то тако доживео. Има смисла у томе. Пре свега за Стеријино позорје и за нешто што људи не помињу: да Атеље 212, пре него што сам ја постао управник, 12 година није наступало на Стеријином позорју својом одлуком. А одлука је била политичка или, донесена је због политике. Код нас се све већ деценијама прелама тако, преко политике. Моје, твоје… Овако, онако… Ја сам се потрудио одмах да вратим Атеље 212 стазама признања Стеријиног позорја. Има смисла појавити се међу другим позориштима земље или региона, како год ми то звали. То се показало и сврсисходним, јер је Атеље са великим успехом наставио да се појављује тамо. Отуда награду за животни допринос нисам доживео као за игру на сцени, него и за допринос Атељеа који сам водио 12 година, као и за допринос мог ангажмана у промовисању вредности које су везане за квалитет тога шта се приказује на Стеријином позорју.

За мојих 20 година у позоришту тај период обележиле су улоге у драмама Биљане Србљановић и режијама Дејана Мијача.

– Нисам размишљао о томе. Сећам се „Јегоровог пута” као нечега што је битно утицало на мене и на мој живот. У реакцијама људи који су играли око мене тада, да њихов колега добија Стеријину награду за улогу у којој не проговара ниједну реч. Често смо се шалили око тога, а било је и мало збиље у тој шали. Мени је значило што је неко у тој представи Виде Огњеновић, заједно са осталима на сцени, видео да сам успео да створим рационални и емотивни израз без изговарања речи. Не са намером, него са жељом да се тај лик оживи из целог предања о том догађају. У то време сам добио и улогу цара Константина у Нишу, за „Време чуда” Горана Паскаљевића, где такође готово не изговарам речи, а после ње и друге сличне. Неки пут награда заиста може на човека да делује стимулативно. Данас то видим другачије. Онда сам мислио: добро, шта сад, одиграо, добио. А кад прођу године, замислиш се над тим.

Над чим?

– Кад ме људи питају то реторичко питање да ли бих опет изабрао исти пут, на које обично одговарају са „наравно да би”, ја кажем: наравно да не бих. Ако би и постојала таква могућност, тражио бих нешто друго, тражио бих неки други живот. Не зато што овим нисам задовољан. Мене испуњава што могу да учиним свог партнера на филму и на сцени срећним, а онда публика то препозна. То је тај бунт глумца у себи, на сцени, пред камером, а односи се на то шта он жели да каже, какав траг да остави на гледаоца. Својевремено сам играо са Миром Ступицом у једној представи Павела Кохута, „Марија се бори са анђелима”. Има сцена у којој јој њен супруг говори како ће он сести у публику, а она ће играти за њега. Кад му она каже како ће играти за једног човека, он јој одговори да ако постоји позориште за једног глумца, онда мора да постоји и позориште за само једног човека у публици. И то је стварно тако. Миша Радивојевић, кад одемо на неки фестивал и види 80 људи у сали која има 500 места, каже: добро је, увек се уплашим када видим пуну салу. Вредно је да људи знају шта долазе да гледају и да вас препознају. Не само лик, него и израз, да он има шта да каже другачије, да није тек тако репродукција неког лика.

Шта је то у глумцу што сте управо делимично открили, да га чини посебно живим на сцени?

– Ти инсерти су ме запањили. Обично се кликну први који се појаве на Јутјубу. Ово је захтевало неко познавање тога шта сам урадио, било да је то био Столе Попов или Макавејев. Поготово за други инсерт. Та сцена са том девојком у кафеу. Помислио сам да ли бих ја то данас могао. Добио сам за ту улогу тада гран-при у Манхајму. Дали су ми то људи који не знају ни ко сам ни шта сам. То је најбоље осећање, да код некога ко вас уопште не познаје пробудите емоцију и однос према личности коју тумачите. Можда су мислили да сам натуршчик, појма немам. Целокупан развој тих мојих улога на филму чини ми се да доживљава већи значај него што су га имале раније. Кад сам са Маком снимио „Монтенегро”, он је имао ни 50 година, а људи су га већ гледали као некога чије је време прошло. Имао је те филмове који су направили скандале по читавом свету. Сви су мислили: шта даље? А онда је „Монтенегро” оптуживан за комерцијализацију. Тај филм је тада био у првих десет филмова по гледаности у Америци. Ми смо ходали по Чикагу, а људи су нас препознавали. То неко само може да сања. Ја сам имао 23 године. Кад сам ишао у Лос Анђелес, Макавејев ми је дао папирић на ком је био Кополин број телефона и рекао ми је: јави му се. Питај је л' има неку улогу за тебе. Рекао сам му да није нормалан. Он каже: па тако се то ради. То је такав свет. Вероватно се и сад ради. Глумац постане глумац, а да није завршио никакве школе. Зато сам и споменуо на додели Факултет драмских уметности Београд, зато што мислим да вреди. Две трећине људи који су на Палићу добили „Лифку” потичу из те школе. И пре 40 година је била страшно важна за свакога ко жели да развије занат, било да је то режија, глума, драматургија… То је занат! Може неки глумац да буде глумац само зато што га воли камера, али опет му треба 10-15 година, а на ФДУ све стане у четири-пет. И онда можеш да се надаш нечему што је уметност.

Да ли би идеал за глумца била енергија натуршчика у лику који игра?

– У изразу би то било то што су ретко који редитељи успевали да ураде са школованим глумцима, а то је да они до те мере буду аутентични као што је Паја Вуисић био у свему што је радио. А то је страшно тешко, поготово у данашње време, када постоји огроман јаз не само између генерација. Ми не можемо више једни друге тако лако да разумемо. Можда не можемо уопште! Али треба да наставимо да живимо. Ја сам против искључивости, чак и ако је неко у праву. Пусти и овог другог шта има да каже. У том процесу учења заната да би се дошло до негде не може нико да вам гарантује. Не постоји глума као стање воље. Покушавао сам да изађем да играм супер, а покушавао сам и да играм безвезе. Не вреди. Не пали. Најважније је стварно бити спреман, да ништа не може да те поремети. Добијајући ову награду, знао сам да треба нешто да говорим и ја сам то спремио. Али онда улети једна непредвиђена околност и поремети ток мисли, а то је био преводилац. Нисам рекао трећину ствари које сам планирао.

Шта ће бити с БИТЕФ-ом?

– Биће!