ЕВРОПСКИ ФИЛМ У НАЈИНТИМНИЈЕМ ИЗДАЊУ Још мало о остварењима с Палића
Кристијан Пецолд из Немачке је најзаступљенији филмски аутор на Фестивалу европског филма Палић, дошапнула је једна птичица. Четврти пут се приказује његов филм, а једном је чак победио. Било је то филмом „Црвено небо”, 2023.
Филм „Огледала бр. 3”, који наслов позајмљује из композиција Мориса Равела, у главној улози поново има Паулу Бер, Пецолдову музу последњих година. Она игра Лауру која током излета преживљава саобраћајну несрећу у којој губи партнера. Проналази их локална мештанка, а након интервенције хитне помоћи Лаура пожели да остане код ње.
Неколико сати се претвара у неколико дана, а жена осим што је у једном тренутку назове Јеленом, ускоро зове и мужа и сина да им се придруже на вечери. Из дана у дан, везе постају све чвршће, док Лаура не открије да је породица у којој се скрасила имала ћерку…
По ко зна који пут, Пецолд у свом филму демонстрира изузетну непосредност, нежност у представљању својих ликова. Наизглед тривијалне ствари, као што је покварена машина за прање посуђа, поставља у центар драмских збивања. И друге свакодневне ствари, фарбање ограде, поправка и вожња бицикла, постају прави мали филмски трактати пуни живота.
Односи које је развио у свом најновијем филму, за разлику од оних који је такорећи изучавао у прошлом, „Црвено небо”, сада су породични, а не љубавни, у романтичном смислу. Па опет, изузетна топлина и рањивост се помаљају иза чврсте драматуршке структуре сценарија.
Поново је евидентно да је природа један од важних чинилаца филма, крајолик који се протеже у околини имања на којем борави Лаура, као што су то у филму „Црвено небо” била шума и море. Поново је један од ликова уметник. Лаура свира клавир, а филм проучава могућу структуру односа унутар заједнице, као повезане целине наизглед одвојених делова.
Да и уметници са наших простора имају дара за овакав третман филмске приче показао је филм „Несташне девојке” Уршке Ђукић (Словенија/ Италија/ Хрватска/ Србија). Луција је у центру пажње. Она има 16 година, мајка јој је строга, пева у црквеном хору, а када оде на студијски боравак у манастир, време проведено са девојчицама пробудиће успаване хормоне и почеће свашта да јој се дешава.
Изузетно интензивно сликајући Луцијин однос са Аном-Маријом, која је много несташнија и Луцију карактеристично дрско за њихов узраст уводи у свет сексуалности, Уршка Ђукић је постигла да са мало средстава учини велики филмски гест изузетне еротичности. Пратећи очигледну намеру да филм делује и помало и едукативно, не чинећи да он ни у једном тренутку буде вулгаран, нити експлицитан, било је изузетно занимљиво пратити на моменте релативно бурне реакције публике у биоскопу, с обзиром на то да је реч о такозваним одраслима у не тако осетљивом периоду.
Посебан квалитет добио се развојем Луцијиних сањарења, у филмском смислу приказаних кроз сегменте репететивних, шапућућих молитви, приказа инсеката и цветова, воде, пећинских пролаза, црквених детаља и свих оних ствари које могу предтстављати контраст, али и јединство са приказаним развојем догађаја и природношћу онога што се у нама, и око нас дешава.
