ПАЛИЋКИ ФЕСТИВАЛ ЗАТВОРИЋЕ ДОКУМЕНТАРАЦ О ЛЕГЕНДАРНОМ ЗВОНКУ БОГДАНУ Сведочанство о једној епохи, салашима и непролазним песмама
Фестивал европског филма Палић затвориће, како је најављено, 23. јула документарни филм „Еј, салаши“ Маје Узелац, остварење посвећено једном од најпознатијих репрезената војвођанске равнице, рођеном Сомборцу који је велики део живота провео у Суботици - шансоњеру, композитору, сликару, песнику, џокеју и винару Звонку Богдану.
Ово остварење је и својеврсно путовање кроз време и просторе, салаше и тамбураше …
– Са изузетним задовољством и истовремено великом одговорношћу сам приступио реализацији документарног филма “Еј салаши” о Звонку Богдану – изјавио је за „Дневник” Синиша Бокан, први човек куће Арбос, продуцента филма. – Од почетка реализације пројекта и првог састанка, све време ме је водила Звонкова мисао да причамо о времену кога више нема и које се неће никада вратити. Документарни филм који је настао, право је сведочанство једној епохи о којој је Звонко испевао непоновљиве песме а сада први пут проговорио путем овог медија.
Имајући у виду све аспекте стваралаштва Звонка Богдана, Бокан истиче да је окупљена екипа врхунских професионалаца – од сценаристе Ивана Кљајића и редитељке Маје Узелац, до директора фотографије Јована Тобе Милинова, монтажерке Ирене Фабри, сниматеља звука Филипа Курањија и Горана Вујичина и дизајнера звука Игора Перовића – која је са великом вољом приступила продукцији.
– Ауторски тим је при томе имао велику помоћ и самог Звонка, али и његове породице и блиских пријатеља – додаје Бокан. – Поред озбиљности и напорног рада, у неколико наврата је и срећа била важан фактор, попут изненадне појаве Јулије Бисак, даме с којом је Звонко деценијама сарађивао, а која већ дуго живи у Аустралији.
Документарац „Еј салаши” први пут је имао сусрет с публиком у мају ове године на „Белдоксу” а композитор Иван Кљајић, по чијој идеји је и снимљен, у сусрет тој премијери подсетио је да иницијална идеја рођена 2021, током снимања албума поводом пола века чувене Звонкове песма „Еј салаши”...
Поред озбиљности и напорног рада, у неколико наврата је и срећа била важан фактор, попут изненадне појаве Јулије Бисак, даме с којом је Звонко деценијама сарађивао, а која већ дуго живи у Аустралији (продуцент Синиша Бокан)
– Имали смо студио на располагању четири дана, а Звонко Богдан и његових „Осам тамбураша” су свих 12 песама снимили за један дан, и то за два сата. Одушевљен том интерпретацијом размишљао сам како би било добро да то исто снимимо и у неком природнијем окружењу. И договорили смо се да одемо на салаш, где је он редован гост, па да пробамо да у том амбијенту још једном све снимимо. Тако се развила и прича о документарцу, када сам схватио да о Звонку Богдану сличан филм до тада није снимљен...
Обликован на посебан начин, „Еј салаши” бележи последње одјеке једне епохе која је пуним плућима живела у равници, на салашима …. а све то кроз портрет последњег чувара тог света. Песме легендарног Звонка Богдана, праћене звуком тамбуре и топотом коња, станице су на овом путовању кроз сећања, док стари занати и модерни резови само употпуњују ову сагу о успеху, идентитету, породици, храбрости... али и тишини.
– Први пут је у овом филму неко пришао јако близу ономе што је унутра – испричала је Маја Узелац за „Данас”. – Није ту само оно што Звонко тако прецизно модулира док пева, ту је и оно нешто у оку, у покрету руке, у нагибу рамена, што обично не дели, окамењено из неких давних дана, па смекшано сећањем; или живо и копрцаво – како кад и како шта. Ми смо с њим прошли те успомене, те слике – ујака, оца, мајку, учитеља – толико пута док начини на које прича исту причу нису пронашли неке нове речи, продубили нека непостојећа корита и никад виђене меандре. Та жива река која је Звонко не оставља гледаоцу простора, он у себи нема тај патос да својој поруци да на важности, рецимо – значајном тишином. То је све требало направити накнадно – те џепове ваздуха и простора у којима његова реч може да одзвања, да се прими и проклија у вама...
