PALIĆKI FESTIVAL ZATVORIĆE DOKUMENTARAC O LEGENDARNOM ZVONKU BOGDANU Svedočanstvo o jednoj epohi, salašima i neprolaznim pesmama

Ovo ostvarenje je i svojevrsno putovanje kroz vreme i prostore,  salaše i tamburaše …

– Sa izuzetnim zadovoljstvom i istovremeno velikom odgovornošću sam pristupio realizaciji dokumentarnog filma “Ej salaši” o Zvonku Bogdanu – izjavio je za „Dnevnik” Siniša Bokan, prvi čovek kuće Arbos, producenta filma. – Od početka realizacije projekta i prvog sastanka, sve vreme me je vodila Zvonkova misao da pričamo o vremenu koga više nema i koje se neće nikada vratiti. Dokumentarni film koji je nastao, pravo je svedočanstvo jednoj epohi o kojoj je Zvonko ispevao neponovljive pesme a sada prvi put progovorio putem ovog medija.

Imajući u vidu sve aspekte stvaralaštva Zvonka Bogdana, Bokan ističe da je okupljena ekipa vrhunskih profesionalaca – od scenariste Ivana Kljajića i rediteljke Maje Uzelac, do direktora fotografije Jovana Tobe Milinova, montažerke Irene Fabri, snimatelja zvuka  Filipa Kuranjija i Gorana Vujičina i dizajnera zvuka Igora Perovića – koja je sa velikom voljom pristupila produkciji. 

– Autorski tim je pri tome imao veliku pomoć i samog Zvonka, ali i njegove porodice i bliskih prijatelja – dodaje Bokan. – Pored ozbiljnosti i napornog rada, u nekoliko navrata je i sreća bila važan faktor, poput iznenadne pojave Julije Bisak, dame s kojom je Zvonko decenijama sarađivao, a koja već dugo živi u Australiji. 

Dokumentarac „Ej salaši” prvi put  je imao susret s publikom u maju ove godine na „Beldoksu” a kompozitor Ivan Kljajić, po čijoj ideji je i snimljen, u susret toj premijeri podsetio je da inicijalna ideja rođena 2021, tokom snimanja albuma povodom pola veka čuvene Zvonkove pesma „Ej salaši”... 

Pored ozbiljnosti i napornog rada, u nekoliko navrata je i sreća bila važan faktor, poput iznenadne pojave Julije Bisak, dame s kojom je Zvonko decenijama sarađivao, a koja već dugo živi u Australiji (producent Siniša Bokan)

– Imali smo studio na raspolaganju četiri dana, a Zvonko Bogdan i njegovih „Osam tamburaša” su svih 12 pesama snimili za jedan dan, i to za dva sata. Oduševljen tom interpretacijom razmišljao sam kako bi bilo dobro da to isto snimimo i u nekom prirodnijem okruženju. I dogovorili smo se da odemo na salaš, gde je on redovan gost, pa da probamo da u tom ambijentu još jednom sve snimimo. Tako se razvila i priča o dokumentarcu, kada sam shvatio da o Zvonku Bogdanu sličan film do tada nije snimljen...     

Oblikovan na poseban način, „Ej salaši” beleži poslednje odjeke jedne epohe koja je punim plućima živela u ravnici, na salašima …. a sve to kroz portret poslednjeg čuvara tog sveta. Pesme legendarnog Zvonka Bogdana, praćene zvukom tambure i topotom konja, stanice su na ovom putovanju kroz sećanja, dok stari zanati i moderni rezovi samo upotpunjuju ovu sagu o uspehu, identitetu, porodici, hrabrosti... ali i tišini.

– Prvi put je u ovom filmu neko prišao jako blizu onome što je unutra – ispričala je Maja Uzelac za „Danas”. – Nije tu samo ono što Zvonko tako precizno modulira dok peva, tu je i ono nešto u oku, u pokretu ruke, u nagibu ramena, što obično ne deli, okamenjeno iz nekih davnih dana, pa smekšano sećanjem; ili živo i koprcavo – kako kad i kako šta. Mi smo s njim prošli te uspomene, te slike – ujaka, oca, majku, učitelja – toliko puta dok načini na koje priča istu priču nisu pronašli neke nove reči, produbili neka nepostojeća korita i nikad viđene meandre. Ta živa reka koja je Zvonko ne ostavlja gledaocu prostora, on u sebi nema taj patos da svojoj poruci da na važnosti, recimo – značajnom tišinom. To je sve trebalo napraviti naknadno – te džepove vazduha i prostora u kojima njegova reč može da odzvanja, da se primi i proklija u vama...