KAD DOĐU, NE ZNAJU ŠTA JE LEVO, A ŠTA DESNO, ALI KAD ZAIGRAJU, MOZAK IM RADI 300 NA SAT Folklor pomaže deci da budu bolji đaci i ne – nije feminiziran

Na taj način, izgubili su mnogo igrača, a posebno „kubure” s muškarcima, priznaje predsednik ovog KUD-a i umetnički rukovodilac dečje grupe Gojko Vukčević. 

– Kad odu u srednju školu ili na fakultete u Novi Sad, Suboticu, Beograd, nemaju više vremena za nas, „uskoče” na poneki koncert jer znaju koreografiju i to je to – priznaje. – Naš umetnički rukovodilac Aleksandra Radovanović igrala je kod mene još kao mala, a sad se nalazi na čelu izvođačkog sastava i predvodi rekreativnu folklornu grupu nakon što je u Novom Sadu završila Odsek za narodnu igru. To što se vratila prava je retkost. Evo, sticajem okolnosti Lipar nije imao koreografa, pa je i tamo oformila sekciju, koja sad ima 30-40 mališana.

Ipak shvata da je to prirodan proces, te je jednako srećan zbog njihovog napretka, koliko i tužan zbog odlaska. 

– Na svakih nekoliko godina suočavamo se sa smenom generacija i, na neki način, budemo prinuđeni da napravimo korak unazad… A onda nas iznenadi priliv zainteresovane dece i podsetimo se zbog čega sve ovo vredi – dodaje.

Sagovornik se osvrnuo i na pedagoške metode, budući da je za 15 godina izveo na put mnoge generacije.

– Evo, imam 63 godine i sva ta deca su kao moja. Neretko mi se žena naljuti, pa kaže: „Kako njih možeš da posadiš u krilo, poljubiš u glavu, pomaziš, a unuče svoje grdiš” – veselo će sagovornik. 

Kako ukazuje, mnogi će reći: folklor je ženska igra. 

– Ima predrasuda, zato nam fali muških izvođača i u mlađim uzrastima. Roditelji kao roditelji, šalju ih na fudbal, karate, a ne znaju da od kombinacija pokreta tokom igre: trokoraka, dvokoraka, promena mesta, ukrštanja, deca bivaju sposobnija, brža. Dok izvode koreografiju, njima mozak radi 300 na sat. To poboljšava učenje, posebno u pogledu kombinatorike, pa je retko ko od njih loš đak, naročito u matematici – ističe. 

Probe, dodaje, imaju triput nedeljno po sat vremena. 

– Naravno, ne možeš da ih držiš non-stop u disciplini, već moraš da im daš malo oduška, da se smeju, glupiraju, kako bi držali pažnju pet-deset minuta, koliko traje koreografija. Ali kad se stane u polukrug, to mora da bude mirno: skupljene noge, ruke na pojas i krećemo – objašnjava. 

Uz podsećanje na neurofiziologa Ranka Rajovića, koji ističe važnost fizičke aktivnosti kao preduslova za savladavanje školskih obaveza, i Vukčević primećuje da novim generacijama nedostaju sposobnosti koje su se ranije podrazumevale. 

– Pošto su potpuno zaokupljena telefonima, ima dece koja u prvom, drugom, trećem razredu ne znaju šta su desno i levo, nisu savladala bočno kretanje, poskok sa jedne noge na drugu. To mora da se uradi 100-200 puta kako bi im se usadilo u mozak. Zato kad roditelji dođu u lovćenački Dom kulture, pa vide mališane na bini, ne mogu da se načude lepoti – pohvalio se sagovornik. 

Prema rečima Gojka Vukčevića, da se bavi time počeo je od trećeg razreda osmoletke, posle čega je nastavio u prvom ansamblu u Bačkoj Topoli. 

– Moja razredna Mica Pešikan vodila je folklornu sekciju u školi. Od dečačkih dana bilo nas je dosta i nastavili smo da se družimo. Proputovali smo čitavu Jugoslaviju, ali i išli na međunarodne festivale u Bugarsku, Rumuniju, Mađarsku. Nema ništa lepše od toga, jer upoznaš ljude svih fela i narodnosti – priznaje. – Svugde smo i danas rado viđeni, pošto se crnogorske večeri organizuju i u drugim opštinama, od Sombora, Subotice, Vrbasa, do Bačkog Dobrog Polja i Novog Sada. Skoro smo nastupali u Madlenijanumu. Bilo je predivno veče, posle kojeg smo pozvani i u ambasadu kao počasni gosti. 

Projekat „Raznolikost u srcu – priče lokalnih udruženja i organizacija opštine Mali Iđoš“ realizuje Dnevnik Vojvodina press, a sufinansiran je iz budžeta Opštine Mali Iđoš. Stavovi izneti u podržananom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.