КАД ДОЂУ, НЕ ЗНАЈУ ШТА ЈЕ ЛЕВО, А ШТА ДЕСНО, АЛИ КАД ЗАИГРАЈУ, МОЗАК ИМ РАДИ 300 НА САТ Фолклор помаже деци да буду бољи ђаци и не – није феминизиран

На тај начин, изгубили су много играча, а посебно „кубуре” с мушкарцима, признаје председник овог КУД-а и уметнички руководилац дечје групе Гојко Вукчевић. 

– Кад оду у средњу школу или на факултете у Нови Сад, Суботицу, Београд, немају више времена за нас, „ускоче” на понеки концерт јер знају кореографију и то је то – признаје. – Наш уметнички руководилац Александра Радовановић играла је код мене још као мала, а сад се налази на челу извођачког састава и предводи рекреативну фолклорну групу након што је у Новом Саду завршила Одсек за народну игру. То што се вратила права је реткост. Ево, стицајем околности Липар није имао кореографа, па је и тамо оформила секцију, која сад има 30-40 малишана.

Ипак схвата да је то природан процес, те је једнако срећан због њиховог напретка, колико и тужан због одласка. 

– На сваких неколико година суочавамо се са сменом генерација и, на неки начин, будемо принуђени да направимо корак уназад… А онда нас изненади прилив заинтересоване деце и подсетимо се због чега све ово вреди – додаје.

Саговорник се осврнуо и на педагошке методе, будући да је за 15 година извео на пут многе генерације.

– Ево, имам 63 године и сва та деца су као моја. Неретко ми се жена наљути, па каже: „Како њих можеш да посадиш у крило, пољубиш у главу, помазиш, а унуче своје грдиш” – весело ће саговорник. 

Како указује, многи ће рећи: фолклор је женска игра. 

– Има предрасуда, зато нам фали мушких извођача и у млађим узрастима. Родитељи као родитељи, шаљу их на фудбал, карате, а не знају да од комбинација покрета током игре: трокорака, двокорака, промена места, укрштања, деца бивају способнија, бржа. Док изводе кореографију, њима мозак ради 300 на сат. То побољшава учење, посебно у погледу комбинаторике, па је ретко ко од њих лош ђак, нарочито у математици – истиче. 

Пробе, додаје, имају трипут недељно по сат времена. 

– Наравно, не можеш да их држиш нон-стоп у дисциплини, већ мораш да им даш мало одушка, да се смеју, глупирају, како би држали пажњу пет-десет минута, колико траје кореографија. Али кад се стане у полукруг, то мора да буде мирно: скупљене ноге, руке на појас и крећемо – објашњава. 

Уз подсећање на неурофизиолога Ранка Рајовића, који истиче важност физичке активности као предуслова за савладавање школских обавеза, и Вукчевић примећује да новим генерацијама недостају способности које су се раније подразумевале. 

– Пошто су потпуно заокупљена телефонима, има деце која у првом, другом, трећем разреду не знају шта су десно и лево, нису савладала бочно кретање, поскок са једне ноге на другу. То мора да се уради 100-200 пута како би им се усадило у мозак. Зато кад родитељи дођу у ловћеначки Дом културе, па виде малишане на бини, не могу да се начуде лепоти – похвалио се саговорник. 

Према речима Гојка Вукчевића, да се бави тиме почео је од трећег разреда осмолетке, после чега је наставио у првом ансамблу у Бачкој Тополи. 

– Моја разредна Мица Пешикан водила је фолклорну секцију у школи. Од дечачких дана било нас је доста и наставили смо да се дружимо. Пропутовали смо читаву Југославију, али и ишли на међународне фестивале у Бугарску, Румунију, Мађарску. Нема ништа лепше од тога, јер упознаш људе свих фела и народности – признаје. – Свугде смо и данас радо виђени, пошто се црногорске вечери организују и у другим општинама, од Сомбора, Суботице, Врбаса, до Бачког Доброг Поља и Новог Сада. Скоро смо наступали у Мадленијануму. Било је предивно вече, после којег смо позвани и у амбасаду као почасни гости. 

Пројекат „Разноликост у срцу – приче локалних удружења и организација општине Мали Иђош“ реализује Дневник Војводина пресс, а суфинансиран је из буџета Општине Мали Иђош. Ставови изнети у подржананом медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.