AKO ZAZIRETE OD VEŠTAČKE INTELIGENCIJE, ONDA JE DO VAS Odgovor se krije u vašem mozgu
Veštačka inteligencija je danas opšteprisutna: od ChatGPT-a koji piše mejlove, preko preporuka serija i filmova, pa sve do dijagnostike u medicini. Ipak, dok jedni vide budućnost, drugi osećaju nelagodu. Zašto?
Odgovor leži manje u tome kako radi AI, a više u tome kako funkcioniše ljudski mozak. Ljudi lakše veruju sistemima koje razumeju.
Kad okreneš ključ, auto se pokrene, uzrok i posledica su jasni. Međutim, kod AI sistema taj proces je skriven: uneseš zahtev, dobiješ odgovor, a ono između je „crna kutija“. To izaziva psihološku nesigurnost i gubitak kontrole.
Zbog toga mnogi pokazuju takozvanu averziju prema algoritmima, termin koji su uveli istraživači Berkli Ditvorst i saradnici. Njihova studija pokazala je da ljudi često više veruju čak i nesavršenim ljudskim odlukama nego algoritmima, naročito ako vide makar jednu grešku u radu mašine.
Zašto neki ljudi odbacuju, a drugi prate razvoj veštačke inteligencije
Još jedna važna komponenta je antropomorfizam: naša sklonost da mašinama pripisujemo ljudske osobine. Ako ChatGPT zvuči previše učtivo, deluje „jezivo“. Ako platforma „pogodi“ šta želimo da gledamo, deluje nam previše lično. Iako znamo da AI nema svest, ponašamo se kao da je ima.
Ljudi su takođe tolerantniji prema ljudskim greškama nego prema mašinskim. Kada čovek pogreši, razumemo. Kada algoritam pogreši, osećamo se kao da nas je izdao, jer od mašine očekujemo savršenstvo. To dovodi do narušavanja poverenja, efekta koji psihologija opisuje kao povredu očekivanja.
Kod mnogih, AI izaziva i egzistencijalnu nelagodu. Kada alat može da piše, crta ili analizira bolje od nas, to preti našem osećaju stručnosti ili ono što psiholog Klod Stil naziva ugroženost identiteta. Odbacivanje AI tada postaje način odbrane, a ne iracionalan strah.
Poverenje se ne gradi samo na logici, već i na emocijama. Ljudi se oslanjaju na ton glasa, izraz lica i kontakt očima, a AI nema ništa od toga. Zato se kod nekih javlja osećaj hladnoće, pa čak i prevare, sličan efektu doline jezivog koji je opisao japanski robotističar Mašahiro Mori.
Ipak, ne treba svu sumnju prema AI-ju smatrati neosnovanom. Algoritmi su više puta dokazano reprodukovali društvenu pristrasnost: u zapošljavanju, kreditiranju ili policijskim sistemima. Ljudi koji su već bili oštećeni takvim sistemima razvijaju naučeno nepoverenje, kao oblik samoodbrane.
Zato poverenje u AI ne može da se naredi. Ono mora da se zasluži kroz transparentnost, mogućnost provere odluka i odgovornost sistema. Ljudi najviše veruju tehnologiji koju razumeju, mogu da preispituju i koja ih tretira sa poštovanjem, piše Live Science.
