REZON: Geopolitika i kafanska filozofija

Piše: Milorad Bojović

Srp­skoj opo­zi­ci­ji, ali i jed­nom bro­ju po­li­ti­ča­ra iz vla­sti tre­ba za­bra­ni­ti da istu­pa­ju u jav­no­sti. A ana­li­ti­ča­ri­ma da tu­ma­če po­li­tič­ka, eko­nom­ska i ge­o­po­li­tič­ka pi­ta­nja. To će bi­ti ve­o­ma ko­ri­sno za men­tal­no zdra­vlje na­ci­je. Od po­čet­ka ru­ko-ukra­jin­skog ra­ta i kri­ze sa NIS-om, po dru­štve­nim mre­ža­ma, TV ekra­ni­ma, no­vin­skim stup­ci­ma i por­ta­li­ma po­se­ja­li su ogrom­nu ko­li­či­nu šte­to­čin­skih be­smi­sli­ca, ko­jih bi se po­sti­de­li i ka­fan­ski fi­lo­zo­fi, čak i kad ni­su tre­zni. 

Opo­zi­ci­o­na­ri­ma ko­ji mr­ze Vu­či­ća i Ru­si­ju, ni­je pro­blem što Ame­ri­ka že­li da ot­me ru­sku kom­pa­ni­ju na šte­tu Sr­bi­je, već po­dr­ža­va­ju ta­kav ras­plet do­ga­đa­ja. Opo­zi­ci­ji ko­ja mr­zi Vu­či­ća, a po­dr­ža­va Ru­si­ju, ne sme­ta što Ame­ri­ka že­li da ot­me ru­sku kom­pa­ni­ju na šte­tu Sr­bi­je. Još ma­nje im sme­ta što Ru­si ne sta­ju u za­šti­tu Sr­bi­je ti­me što bi joj pre­pu­sti­li NIS, već kri­ti­ku­ju Vu­či­ća što Ame­ri­ku ne ote­ra do­đa­vo­la. Kad bi­smo spro­ve­li bi­lo ko­ju od ove dve su­per­ge­ni­jal­ne ide­je, stra­da­li bi Sr­bi­ja i nje­ni gra­đa­ni. Spi­sak šte­te ko­ja bi na­sta­la te­ško je po­bro­ja­ti u jed­nom tek­stu. Do­volj­no je po­me­nu­ti sa­mo naj­krup­ni­je pro­ble­me. Ko­so­vo. Jef­ti­no gre­ja­nje i stru­ja za gra­đa­ne. Pri­vred­ni raz­voj za­sno­van na jef­ti­nom ru­skom ga­su. Ame­rič­ka ljut­nja do­dat­no bi za­kom­pli­ko­va­la ko­sov­sko pi­ta­nje, i ubr­za­la in­te­gra­ci­ju ove na­dri­dr­ža­ve u svet­ski prav­ni i po­li­tič­ki po­re­dak. Po­red to­ga, SAD u ogrom­noj me­ri uti­ču na po­li­ti­ku Evrop­ske uni­je, pa bi se mo­glo oče­ki­va­ti da bi ad­mi­ni­stra­ci­ja u Bri­se­lu do­bi­la sig­nal da još vi­še za­kom­pli­ku­je put ka na­šem član­stvu. Sto­pi­ra­nje za­pad­nih in­ve­sti­ci­ja. 

Osim što su di­rekt­no su­prot­sta­vlje­ne in­te­re­si­ma Sr­bi­je, obe ško­le mi­šlje­nja pred­sta­vlja­ju li­ce­mer­je bez prem­ca. Nji­ho­vi pri­go­vo­ri pred­sta­vlja­ju ogo­lje­nu po­li­tič­ku kal­ku­la­ci­ju, ko­jom lo­ve dve mu­ve. Na­da­ju se da će pro­za­pad­no bi­rač­ko te­lo po­hr­li­ti u nji­hov za­gr­ljaj, a da će ru­so­fil­sko bi­rač­ko te­lo okre­nu­ti le­đa Vu­či­ću i gla­sa­ti za pro­ru­sku opo­zi­ci­ju. Nji­ho­va kal­ku­la­ci­ja ni­je za­sno­va­na na in­te­re­si­ma gra­đa­na Sr­bi­je, već na lič­nim in­te­re­si­ma. Isto ta­ko su raz­mi­šlja­li i po­na­ša­li se dok su bi­li na vla­sti. 

Sa­mo ako te­sno sa­ra­đu­je­mo sa Va­šing­to­nom, Mo­skvom, Bri­se­lom i Pe­kin­gom, ima­mo šan­su da se eko­nom­ski  raz­vi­ja­mo i osta­ne­mo iz­van ge­o­po­li­tič­kih su­ko­ba. Ta­kva po­li­ti­ka po­tvr­đu­je sta­bil­nost i su­ve­re­nost na­ma naj­va­žni­je pe­te, be­o­grad­ske sto­li­ce

I jed­ni i dru­gi su uče­stvo­va­li u pro­da­ji NIS-a 2008. go­di­ne. I to u vr­lo neo­bič­nim okol­no­sti­ma. Pr­vo je u ja­nu­a­ru 2008. go­di­ne Ve­lja Ilić, u pri­su­stvu Ko­štu­ni­ce i Ta­di­ća pot­pi­sao ener­get­ski spo­ra­zum sa Ru­si­jom, ko­jim je pred­vi­đe­na pro­da­ja NIS-a. Me­sec da­na ka­sni­je, 17. fe­bru­a­ra, Ko­so­vo je pro­gla­si­lo ne­za­vi­snost, a u ma­ju su odr­ža­ni van­red­ni iz­bo­ri. Na osno­vu ja­nu­ar­skog, u de­cem­bu 2008. Ta­dić i Me­dve­dev su pot­pi­sa­li ko­nač­ni spo­ra­zum o pro­da­ji NIS-a. Šta su ra­di­li da­na­šnji Vu­či­će­vi i Pu­ti­no­vi kri­ti­ča­ri? Ra­do­va­li su se do­la­sku Ru­sa, jer su sma­tra­li da će im taj po­sao omo­gu­ći­ti da umi­lo­sti­ve ru­so­fil­sko bi­rač­ko te­lo, da se okre­nu od SNS-a i ra­di­ka­la. Po is­toj me­to­do­lo­gi­ji da­nas jed­ni pro­po­ve­da­ju an­ti­ru­ske, a dru­gi an­ti­a­me­rič­ke sta­vo­ve. 

O ka­kvoj je po­li­tič­koj ši­zo­fre­ni­ji reč go­vo­re nji­ho­vi sta­vo­vi o ra­tu u Ukra­ji­ni. Jed­ni po­dr­ža­va­ju Za­pad da svo­je eko­nom­ske i po­li­tič­ke in­te­re­se ostva­ru­je pre­ko mr­tvih Ukra­ji­na­ca. I Ru­sa. Dru­gi ko­ji po­dr­ža­va­ju Ru­si­ju, ko­ja svo­je po­li­tič­ke i eko­nom­ske in­te­re­se bra­ni pre­ko mr­tvih Ukra­ji­ni­ca. I Ru­sa. Na­vi­ja­ti za bi­lo ko­ju ve­li­ku si­lu, na­u­štrb in­te­re­sa svo­je dr­ža­ve ne pred­sta­vlja po­li­tič­ku mi­sao za­sno­va­nu na vr­li­ni. Na­vi­jač­ka po­li­ti­ka šte­ti in­te­re­si­ma srp­skog na­ro­da. I za­to je Vu­či­ćev na­čin ba­lan­si­ra­nja iz­me­đu dve mo­ći, je­di­ni ra­ci­o­nal­no pri­hva­tljiv. Pri­kla­nja­nje jed­noj ne­mi­nov­no iza­zi­va ljut­nju dru­ge stra­ne. Bi­ti do­bar sa svi­ma uvek je bo­lja op­ci­ja od ne­tr­pe­lji­vo­sti. Ne­ma cr­no-be­lih stva­ri.

Pro­blem s ma­ni­hej­skom po­li­ti­kom je u to­me što Sr­bi­ju pre­tva­ra­ju u ze­mlju po­de­lje­nih lju­di. Stva­ri ni­kad ni­su, i ne mo­gu bi­ti cr­no-be­le. Ni Ru­si ni Ame­ri­kan­ci ni­su po­zi­tiv­ci. Njih ne po­kre­će lju­bav, ni­ti na­klo­nost pre­ma Sr­bi­ma, ni­ti bi­lo kom dru­gom na­ro­du na sve­tu. Ve­li­ke si­le se vo­de sa­mo svo­jim in­tre­si­ma. Za­to su ve­li­ke si­le. Uzi­ma­ju šta mo­gu, a gle­da­ju da ne da­ju ni­šta. Ko to ne raz­u­me, ne tre­ba da se ba­vi po­li­ti­kom. Ari­sto­tel ka­že da je do­bra po­li­ti­ka ona ko­ja u naj­ve­ćoj me­ri obez­be­đu­je sre­ću gra­đa­ni­ma, ali da sre­ća ni­je i ne mo­že bi­ti odvo­je­na od vr­li­ne. Sva­ko ko sma­tra da se tre­ba po­sva­đa­ti s Ru­si­ma i usko­či­ti u za­gr­ljaj Ame­ri­kan­ci­ma kar­di­nal­no gre­ši. Ko god sma­tra da tre­ba ot­ka­či­ti Ame­ri­kan­ce i osta­ti u ru­skom za­gr­lja­ju kar­di­nal­no gre­ši. 

Sr­bi­ja ima sa­mo je­dan iz­bor - da se bo­ri za svo­je in­te­re­se. U toj bor­bi tre­ba da osta­ne mu­dra i pro­mi­šlje­na. U po­li­ti­ci ne­ma me­sta emo­ci­ja­ma. Ni­ti na­go­ni­ma. Još ma­nje zlo­na­mer­nim po­li­tič­kim pla­no­vi­ma po­li­ti­ča­ra ko­ji­ma ide do­bro, kad Sr­bi­ji ide lo­še. Ko god kri­ti­ku­je Vu­či­će­vu po­li­ti­ku se­de­nja na vi­še sto­li­ca, ne­ma do­bre na­me­re. Sa­mo ako te­sno sa­ra­đu­je­mo sa Va­šing­to­nom, Mo­skvom, Bri­se­lom i Pe­kin­gom, ima­mo šan­su da se eko­nom­ski raz­vi­ja­mo i osta­ne­mo iz­van ge­o­po­li­tič­kih su­ko­ba. Ta­kva po­li­ti­ka po­tvr­đu­je sta­bil­nost i su­ve­re­nost na­ma naj­va­žni­je pe­te, be­o­grad­ske sto­li­ce. 

Autor je struč­njak za od­no­se s jav­no­šću