РЕЗОН: Геополитика и кафанска филозофија

Пише: Милорад Бојовић

Срп­ској опо­зи­ци­ји, али и јед­ном бро­ју по­ли­ти­ча­ра из вла­сти тре­ба за­бра­ни­ти да исту­па­ју у јав­но­сти. A ана­ли­ти­ча­ри­ма да ту­ма­че по­ли­тич­ка, еко­ном­ска и ге­о­по­ли­тич­ка пи­та­ња. То ће би­ти ве­о­ма ко­ри­сно за мен­тал­но здра­вље на­ци­је. Од по­чет­ка ру­ко-укра­јин­ског ра­та и кри­зе са НИС-ом, по дру­штве­ним мре­жа­ма, ТВ екра­ни­ма, но­вин­ским ступ­ци­ма и пор­та­ли­ма по­се­ја­ли су огром­ну ко­ли­чи­ну ште­то­чин­ских бе­сми­сли­ца, ко­јих би се по­сти­де­ли и ка­фан­ски фи­ло­зо­фи, чак и кад ни­су тре­зни. 

Опо­зи­ци­о­на­ри­ма ко­ји мр­зе Ву­чи­ћа и Ру­си­ју, ни­је про­блем што Аме­ри­ка же­ли да от­ме ру­ску ком­па­ни­ју на ште­ту Ср­би­је, већ по­др­жа­ва­ју та­кав рас­плет до­га­ђа­ја. Опо­зи­ци­ји ко­ја мр­зи Ву­чи­ћа, а по­др­жа­ва Ру­си­ју, не сме­та што Аме­ри­ка же­ли да от­ме ру­ску ком­па­ни­ју на ште­ту Ср­би­је. Још ма­ње им сме­та што Ру­си не ста­ју у за­шти­ту Ср­би­је ти­ме што би јој пре­пу­сти­ли НИС, већ кри­ти­ку­ју Ву­чи­ћа што Аме­ри­ку не оте­ра до­ђа­во­ла. Кад би­смо спро­ве­ли би­ло ко­ју од ове две су­пер­ге­ни­јал­не иде­је, стра­да­ли би Ср­би­ја и ње­ни гра­ђа­ни. Спи­сак ште­те ко­ја би на­ста­ла те­шко је по­бро­ја­ти у јед­ном тек­сту. До­вољ­но је по­ме­ну­ти са­мо нај­круп­ни­је про­бле­ме. Ко­со­во. Јеф­ти­но гре­ја­ње и стру­ја за гра­ђа­не. При­вред­ни раз­вој за­сно­ван на јеф­ти­ном ру­ском га­су. Аме­рич­ка љут­ња до­дат­но би за­ком­пли­ко­ва­ла ко­сов­ско пи­та­ње, и убр­за­ла ин­те­гра­ци­ју ове на­дри­др­жа­ве у свет­ски прав­ни и по­ли­тич­ки по­ре­дак. По­ред то­га, САД у огром­ној ме­ри ути­чу на по­ли­ти­ку Европ­ске уни­је, па би се мо­гло оче­ки­ва­ти да би ад­ми­ни­стра­ци­ја у Бри­се­лу до­би­ла сиг­нал да још ви­ше за­ком­пли­ку­је пут ка на­шем члан­ству. Сто­пи­ра­ње за­пад­них ин­ве­сти­ци­ја. 

Осим што су ди­рект­но су­прот­ста­вље­не ин­те­ре­си­ма Ср­би­је, обе шко­ле ми­шље­ња пред­ста­вља­ју ли­це­мер­је без прем­ца. Њи­хо­ви при­го­во­ри пред­ста­вља­ју ого­ље­ну по­ли­тич­ку кал­ку­ла­ци­ју, ко­јом ло­ве две му­ве. На­да­ју се да ће про­за­пад­но би­рач­ко те­ло по­хр­ли­ти у њи­хов за­гр­љај, а да ће ру­со­фил­ско би­рач­ко те­ло окре­ну­ти ле­ђа Ву­чи­ћу и гла­са­ти за про­ру­ску опо­зи­ци­ју. Њи­хо­ва кал­ку­ла­ци­ја ни­је за­сно­ва­на на ин­те­ре­си­ма гра­ђа­на Ср­би­је, већ на лич­ним ин­те­ре­си­ма. Исто та­ко су раз­ми­шља­ли и по­на­ша­ли се док су би­ли на вла­сти. 

Са­мо ако те­сно са­ра­ђу­је­мо са Ва­шинг­то­ном, Мо­сквом, Бри­се­лом и Пе­кин­гом, има­мо шан­су да се еко­ном­ски  раз­ви­ја­мо и оста­не­мо из­ван ге­о­по­ли­тич­ких су­ко­ба. Та­ква по­ли­ти­ка по­твр­ђу­је ста­бил­ност и су­ве­ре­ност на­ма нај­ва­жни­је пе­те, бе­о­град­ске сто­ли­це

И јед­ни и дру­ги су уче­ство­ва­ли у про­да­ји НИС-а 2008. го­ди­не. И то у вр­ло нео­бич­ним окол­но­сти­ма. Пр­во је у ја­ну­а­ру 2008. го­ди­не Ве­ља Илић, у при­су­ству Ко­шту­ни­це и Та­ди­ћа пот­пи­сао енер­гет­ски спо­ра­зум са Ру­си­јом, ко­јим је пред­ви­ђе­на про­да­ја НИС-а. Ме­сец да­на ка­сни­је, 17. фе­бру­а­ра, Ко­со­во је про­гла­си­ло не­за­ви­сност, а у ма­ју су одр­жа­ни ван­ред­ни из­бо­ри. На осно­ву ја­ну­ар­ског, у де­цем­бу 2008. Та­дић и Ме­две­дев су пот­пи­са­ли ко­нач­ни спо­ра­зум о про­да­ји НИС-а. Шта су ра­ди­ли да­на­шњи Ву­чи­ће­ви и Пу­ти­но­ви кри­ти­ча­ри? Ра­до­ва­ли су се до­ла­ску Ру­са, јер су сма­тра­ли да ће им тај по­сао омо­гу­ћи­ти да уми­ло­сти­ве ру­со­фил­ско би­рач­ко те­ло, да се окре­ну од СНС-а и ра­ди­ка­ла. По ис­тој ме­то­до­ло­ги­ји да­нас јед­ни про­по­ве­да­ју ан­ти­ру­ске, а дру­ги ан­ти­а­ме­рич­ке ста­во­ве. 

О ка­квој је по­ли­тич­кој ши­зо­фре­ни­ји реч го­во­ре њи­хо­ви ста­во­ви о ра­ту у Укра­ји­ни. Јед­ни по­др­жа­ва­ју За­пад да сво­је еко­ном­ске и по­ли­тич­ке ин­те­ре­се оства­ру­је пре­ко мр­твих Укра­ји­на­ца. И Ру­са. Дру­ги ко­ји по­др­жа­ва­ју Ру­си­ју, ко­ја сво­је по­ли­тич­ке и еко­ном­ске ин­те­ре­се бра­ни пре­ко мр­твих Укра­ји­ни­ца. И Ру­са. На­ви­ја­ти за би­ло ко­ју ве­ли­ку си­лу, на­у­штрб ин­те­ре­са сво­је др­жа­ве не пред­ста­вља по­ли­тич­ку ми­сао за­сно­ва­ну на вр­ли­ни. На­ви­јач­ка по­ли­ти­ка ште­ти ин­те­ре­си­ма срп­ског на­ро­да. И за­то је Ву­чи­ћев на­чин ба­лан­си­ра­ња из­ме­ђу две мо­ћи, је­ди­ни ра­ци­о­нал­но при­хва­тљив. При­кла­ња­ње јед­ној не­ми­нов­но иза­зи­ва љут­њу дру­ге стра­не. Би­ти до­бар са сви­ма увек је бо­ља оп­ци­ја од не­тр­пе­љи­во­сти. Не­ма цр­но-бе­лих ства­ри.

Про­блем с ма­ни­хеј­ском по­ли­ти­ком је у то­ме што Ср­би­ју пре­тва­ра­ју у зе­мљу по­де­ље­них љу­ди. Ства­ри ни­кад ни­су, и не мо­гу би­ти цр­но-бе­ле. Ни Ру­си ни Аме­ри­кан­ци ни­су по­зи­тив­ци. Њих не по­кре­ће љу­бав, ни­ти на­кло­ност пре­ма Ср­би­ма, ни­ти би­ло ком дру­гом на­ро­ду на све­ту. Ве­ли­ке си­ле се во­де са­мо сво­јим ин­тре­си­ма. За­то су ве­ли­ке си­ле. Узи­ма­ју шта мо­гу, а гле­да­ју да не да­ју ни­шта. Ко то не раз­у­ме, не тре­ба да се ба­ви по­ли­ти­ком. Ари­сто­тел ка­же да је до­бра по­ли­ти­ка она ко­ја у нај­ве­ћој ме­ри обез­бе­ђу­је сре­ћу гра­ђа­ни­ма, али да сре­ћа ни­је и не мо­же би­ти одво­је­на од вр­ли­не. Сва­ко ко сма­тра да се тре­ба по­сва­ђа­ти с Ру­си­ма и уско­чи­ти у за­гр­љај Аме­ри­кан­ци­ма кар­ди­нал­но гре­ши. Ко год сма­тра да тре­ба от­ка­чи­ти Аме­ри­кан­це и оста­ти у ру­ском за­гр­ља­ју кар­ди­нал­но гре­ши. 

Ср­би­ја има са­мо је­дан из­бор - да се бо­ри за сво­је ин­те­ре­се. У тој бор­би тре­ба да оста­не му­дра и про­ми­шље­на. У по­ли­ти­ци не­ма ме­ста емо­ци­ја­ма. Ни­ти на­го­ни­ма. Још ма­ње зло­на­мер­ним по­ли­тич­ким пла­но­ви­ма по­ли­ти­ча­ра ко­ји­ма иде до­бро, кад Ср­би­ји иде ло­ше. Ко год кри­ти­ку­је Ву­чи­ће­ву по­ли­ти­ку се­де­ња на ви­ше сто­ли­ца, не­ма до­бре на­ме­ре. Са­мо ако те­сно са­ра­ђу­је­мо са Ва­шинг­то­ном, Мо­сквом, Бри­се­лом и Пе­кин­гом, има­мо шан­су да се еко­ном­ски раз­ви­ја­мо и оста­не­мо из­ван ге­о­по­ли­тич­ких су­ко­ба. Та­ква по­ли­ти­ка по­твр­ђу­је ста­бил­ност и су­ве­ре­ност на­ма нај­ва­жни­је пе­те, бе­о­град­ске сто­ли­це. 

Аутор је струч­њак за од­но­се с јав­но­шћу