Vodi novu emisiju „Studio 7”
NE TREBA MI ORDENJE ZA LEPOTU! VODITELJKA RADMILA RADA RADENOVIĆ se vratila na male ekrane pa priznala: „ŽIVIMO DIKTAT I TEROR FIZIČKOG IZGLEDA”, a evo šta kaže o svojim počecima na televiziji
Voditeljka Radmila Rada Radenović, još od kako se pojavila na malim ekranima, jedno je od omiljenih lica domaće televizije, a ono što je izdvaja nije samo njena prepoznatljiva pojava i harizma na ekranu.
Tokom više od dve decenije, ona je najpre na BK televiziji, a potom i na Pinku, gradila karijeru iskreno s velikom ljubavlju prema medijskom poslu. Danas, u novoj fazi karijere, radnim danima od 19 časova na kanalu B92 vodi novu emisiju „Studio 7“, ostajući pri tome verna sebi, dok svojim „začinom“ uvek daje emisiji ono što je njeno. Kako kaže, ne ume drugačije osim da bude autentična. Takva je i u emisiji „Studio 7” u kojoj, uz zanimljive razgovore sa aktuelnim gostima, gledaocima donosi i životne priče o ljudima koji inspirišu i situacijama koje motivišu. U razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin Radmila otkriva kako je prihvatila izazov da vodi emisiju u zahtevnom televizijskom prajmtajmu i šta je zapravo motiviše u novom formatu.
– Emisija je zamišljena kao večernji porodični šou, koji sadrži i zanimljive priče i interesantne goste. Mislim da u našoj emisiji za svakog ima po nešto, da svako može da pronađe neki zanimljiv, interesantan segment u toku emisije koji bi ga zainteresovao – priča na početku intervjua za naš list poznata voditeljka. Jeste i ludost i hrabrost raditi emisiju od 7 do 8 uveče. To je, ispostavilo se, najkonvencionalniji prajmtajm, jer se tada emituje dugovečna i dalje najgledanija „Slagalica” plus „Dnevnik 2”, što je, u tom smislu, konkurentan termin, ali je izazov upravo zbog toga i veći.
Kad smo kod izazova, danas ima na stotine televizijskih stanica, za razliku od vaših početaka. Imajući u vidu da ste pre povratka „Sitija” imali određenu pauzu na televiziji, koliko je bilo teško krenuti „ispočetka” u ovim današnjim medijskim uslovima?
– Od bombardovanja 1999. godine sam u medijima. Tada sam se zaposlila na BK televiziji i to je bio moj prvi posao, dve fantastične godine sam provela tamo, u sjajnom televizijskom okruženju. Radila sam u genijalnoj redakciji zabavnog programa koju je vodila Anja Ranković. Sa mnom je u to vreme počela i Jovana Joksimović, Danijela Jankov, Dejana Živković, Slavko Beleslin, Snežana Dakić, pokojni Srđan Đurić... Tad je Milomir Marić bio glavni i odgovorni urednik, a posle njega Aleksandar Tijanić, to su bili neki televizijski ljudi sa kojima sam ja imala veliku sreću da počnem ovaj posao. Iz studentske klupe sam počela da radim na televiziji. Posle tri godine sam prešla na Pink, gde sam zvanično provela, što sam shvatila tek kada sam uzimala radnu knjižicu u decembru prošle godine, pune 23 godine, što je mnogo.
Radila sam i „Siti”, sa kojim sam proputovala ceo svet i „Siti klub” kao muzički šou, a kasnije i svoje dve autorske emisije - „Vi pitate” i „Rada sam” u kojima sam radila intervjuje 1 na 1. A na BK sam radila „Brojač”, „Bulevar”, i „Fanfleš”...
Moji počeci jesu bili u vreme limitiranog broja kanala, ali sam imala tu sreću da moja pauza samo znači moj odmor. Drago mi je što nisam ni počinjala ispočetka. Ovaj naš razgovor je potvrda da ne počinjem ispočetka.
Da li je, ipak, bilo stresno promeniti svoje poslovno okruženje imajući u vidu da ste više od dve decenije proveli na Pinku. Da li je taj izlazak iz zone komfora bio možda težak za vas?
– Nije, nekako je i to došlo dosta prirodno. Od cele te generacije, s kojom sam radila sve te godine na Pinku, ja sam se poslednja i zadržala. Svi su otišli mnogo pre mene - i Biljana Obradović i Boško Jakovljević i Aleksandra Jeftanović i Ivana Baltić. Ja sam kao poslednji Mohikanac bila (smeh). Nekako je i prirodno, mi smo se rastali u dobrim i prijateljskim odnosima. Jako je bitno da čovek zadrži dobre odnose sa kolegama. Ja tome dosta pridajem značaja.
Da li to znači da ima kolega koje i danas možete da pozovete, da pitate, da potražite savet, bez obzira na bogato iskustvo koje imate?
– Da, postoji osoba koja mi je kao televizijska mama ili starija sestra, to je Tanja Jordović, žena koja je napravila na tri televizije velike stvari, penzionisala se u ovoj profesiji. Ona je neko koga pozovem da se i dan-danas konsultujem o svemu u vezi sa poslom ili ako mi treba nekad neka potvrda ili savet. A pitam i mamu, ona mi je najveći kritičar (smeh). Tanju zovem za savet, mamu za kritiku.
U intervjuu, koji ste nedavno dali, na pitanje da li opipavate puls publike, rekli ste da ne želite da se dodvoravate publici, te da ona gleda vas, a ne vi nju. Da li je bilo trenutaka kada ste to u karijeri ipak morali, možda i protiv svog osećaja, da radite?
– Ja uvek dodam svoj začin u jelo koje mi se naruči, osim ako ne radim neku svoju autorsku emisiju, iza koje ja stojim u smislu osmišljavanja formata, postavljanja, realizacije, i na kraju, vođenja programa. „Studio 7” je naručeni projekat, a ja sam pozvana da budem deo njega, tako da mogu samo da dodam svoj začin, ali opet da bude na moj način, jer to je neophodno u ovom poslu. Ako nemamo svoj začin na sopstveni način onda nemamo ni individualnost i utapamo se u more drugih, a meni je taj začin uvek bio bitan. I u životu, a kamoli u poslu. E sad, taj začin je moj ukus, u tom smislu se ne dodvoravam publici. Radim ovaj posao na moj način, a ako se to publici svidi mnogo mi je drago (smeh), a ako ne, šta da radim, ja drugačije ne mogu, moram biti svoja.
Da li vam se čini možda da danas voditeljski i novinarski posao može da radi svako bez nekog posebnog prethodnog znanja i talenta?
– To se desilo isključivo i samo zbog velikog medija koji su se izrodili u poslednjih nekoliko godina. Na taj ogroman broj portala, televizijskih kanala i novina, potpuno je i normalno da neko mora da radi, je l' tako? Onda se verovatno spuštaju i neki kriterijumi jer je bitno da se nađu ljudi, ali jedino kvalitet opstaje. S obzirom na to da je ovaj posao toliko transparentan, sam po sebi, ti tu ne možeš ništa da sakriješ i vreme je najbolji pokazatelj da li je nešto kvalitetno i dobro ili nije. Ako neko radi kvalitetno - opstaće, ako ne radi kvalitetno - nestaće. Kao i u svakom poslu. Vreme je najbolji pokazatelj kvaliteta u svakom poslu, a pogotovo u šou-bizu. Mi stalno potenciramo šou, a zaboravljamo da je to i biznis. To što nije isplativo neće opstati.
Odmaram i punim baterije
Kada se kamera ugasi, 25 godina kasnije, koja Radmila ostaje?
– Evo, gledam Netfliks, mazim se sa Đinom, to je jedna crna, mala garava pudlica i čekam zimski raspust da mi dođe sin iz Crne Gore. On živi kod oca poslednje dve godine i raspust će provesti ovde sa mnom u Beogradu pa odbrojavam dane do tada. I to je to. Živim kao i ostatak moje generacije. Malopre su me baš zvale drugarice - one su u restoranu, pa posle idu u klub, zvale su me da dođem, a ja sam kod kuće, gledam film i nemam snage da idem negde. Sada sam u toj fazi kada iskoristim slobodno vreme da se odmorim i punim baterije.
Gotovo u svakom vašem intervjuu negde provučete da ničim niste zaslužili svoju lepotu. Da li smatrate da vam je ona ikada bila teret u poslu?
– Ne, nego neću ni da uzimam nekakvo ordenje za to. Jednostavno se nametne pitanje kroz intervju i ta tema uvek dođe na dnevni red, pa me pitaju da li doživljavam sebe kao lepoticu ili jesam li svesna lepote. Iskreno da kažem - da, jesam, zato što mi to ljudi govore, ali ne mislim da je to neka moja zasluga, takva sam se rodila. Nikad mi nije bila ni teret. Naprotiv, mnoge stvari su mi u životu olakšane, sigurna sam, zbog toga što su me doživljavali ovako ili onako u pozitivnom smislu, a ja sam bila zbunjena time što su mi se neka vrata otvorila možda zbog toga jer ja na njih nisam ni kucala.
Ne znam ni da kažem hvala kada mi kažu da sam lepa. Nije to moje postignuće, tako sam se rodila, Bogu hvala i to je to. Zahvalna sam, naravno, ali mogla sam i da ne budem lepa pa bih isto živela
Mi živimo diktat i teror fizičkog izgleda, pogotovo sada sa plastičnom hirurgijom, koja cveta i sa imperativom da mora da se izgleda po određenim standardima. Klinke su pod jezivim pritiskom i, iskreno, meni je žao jako zbog toga. Ja mislim da se izgubila ta individualnost, originalnost u izražaju, u odevanju, u nastupu. One su sve manje-više uniformisane, uzori su im neke žene koje nisu baš neke prefinjene lepotice. Ja sam se uvek trudila da imam neki svoj fazon. Deo sam generacije koja je negovala autentičnost i originalnost. Mi smo se takmičili ko bolje pleše, ko je zabavniji. Sad je taj teror baš izražen - da moraš da imaš prćast nos i pune usne, ali, nije to slučaj samo sa devojkama. Evo, vidim i muškarci su mnogi u tom istom kolu što se tiče fizičkog izgleda. Nekad je bilo fora da si u kožnoj jakni da furaš bradu od dva dana, a sad je, Boga mi, sve uglađeno (smeh). Promenili su se standardi lepote i ja, kao i cela moja generacija, gledam šta će na kraju da bude. Moj sin ima 16 godina i nadam se da će kroz sazrevanje te njegove generacije da se desi i neka samospoznaja među mladima, da će da uvide da postoje neki drugi statusni simboli, osim toga što može da se vidi. Ajmo malo da se slušamo, da se osećamo, da se divimo nečijim rezultatima. Gledam da okružujem sebe pozitivnim, veselim ostvarenim ljudima. Ne volim kada neko kaže uspešan, jer ne znam ni šta znači. Različiti su standardi za različite ljude i sve se to čita kao materijalno. Ne, ostvaren je mnogo lepša reč. Ostvaren u onome što voli da radi u životu, a samim tim je valjda onda i uspešan, odnosno daje sve od sebe da postigne maksimalne rezultate. Ostvaren, srećan, svestan sebe u datim okolnostima u datom trenutku u ovom životu.
Vladimir Bijelić
