Води нову емисију „Студио 7”
НЕ ТРЕБА МИ ОРДЕЊЕ ЗА ЛЕПОТУ! ВОДИТЕЉКА РАДМИЛА РАДА РАДЕНОВИЋ се вратила на мале екране па признала: „ЖИВИМО ДИКТАТ И ТЕРОР ФИЗИЧКОГ ИЗГЛЕДА”, а ево шта каже о својим почецима на телевизији
Водитељка Радмила Рада Раденовић, још од како се појавила на малим екранима, једно је од омиљених лица домаће телевизије, а оно што је издваја није само њена препознатљива појава и харизма на екрану.
Током више од две деценије, она је најпре на БК телевизији, а потом и на Пинку, градила каријеру искрено с великом љубављу према медијском послу. Данас, у новој фази каријере, радним данима од 19 часова на каналу Б92 води нову емисију „Студио 7“, остајући при томе верна себи, док својим „зачином“ увек даје емисији оно што је њено. Како каже, не уме другачије осим да буде аутентична. Таква је и у емисији „Студио 7” у којој, уз занимљиве разговоре са актуелним гостима, гледаоцима доноси и животне приче о људима који инспиришу и ситуацијама које мотивишу. У разговору за „Дневников” ТВ магазин Радмила открива како је прихватила изазов да води емисију у захтевном телевизијском прајмтајму и шта је заправо мотивише у новом формату.
– Емисија је замишљена као вечерњи породични шоу, који садржи и занимљиве приче и интересантне госте. Мислим да у нашој емисији за сваког има по нешто, да свако може да пронађе неки занимљив, интересантан сегмент у току емисије који би га заинтересовао – прича на почетку интервјуа за наш лист позната водитељка. Јесте и лудост и храброст радити емисију од 7 до 8 увече. То је, испоставило се, најконвенционалнији прајмтајм, јер се тада емитује дуговечна и даље најгледанија „Слагалица” плус „Дневник 2”, што је, у том смислу, конкурентан термин, али је изазов управо због тога и већи.
Кад смо код изазова, данас има на стотине телевизијских станица, за разлику од ваших почетака. Имајући у виду да сте пре повратка „Ситија” имали одређену паузу на телевизији, колико је било тешко кренути „испочетка” у овим данашњим медијским условима?
– Од бомбардовања 1999. године сам у медијима. Тада сам се запослила на БК телевизији и то је био мој први посао, две фантастичне године сам провела тамо, у сјајном телевизијском окружењу. Радила сам у генијалној редакцији забавног програма коју је водила Ања Ранковић. Са мном је у то време почела и Јована Јоксимовић, Данијела Јанков, Дејана Живковић, Славко Белеслин, Снежана Дакић, покојни Срђан Ђурић... Тад је Миломир Марић био главни и одговорни уредник, а после њега Александар Тијанић, то су били неки телевизијски људи са којима сам ја имала велику срећу да почнем овај посао. Из студентске клупе сам почела да радим на телевизији. После три године сам прешла на Пинк, где сам званично провела, што сам схватила тек када сам узимала радну књижицу у децембру прошле године, пуне 23 године, што је много.
Радила сам и „Сити”, са којим сам пропутовала цео свет и „Сити клуб” као музички шоу, а касније и своје две ауторске емисије - „Ви питате” и „Рада сам” у којима сам радила интервјује 1 на 1. А на БК сам радила „Бројач”, „Булевар”, и „Фанфлеш”...
Моји почеци јесу били у време лимитираног броја канала, али сам имала ту срећу да моја пауза само значи мој одмор. Драго ми је што нисам ни почињала испочетка. Овај наш разговор је потврда да не почињем испочетка.
Да ли је, ипак, било стресно променити своје пословно окружење имајући у виду да сте више од две деценије провели на Пинку. Да ли је тај излазак из зоне комфора био можда тежак за вас?
– Није, некако је и то дошло доста природно. Од целе те генерације, с којом сам радила све те године на Пинку, ја сам се последња и задржала. Сви су отишли много пре мене - и Биљана Обрадовић и Бошко Јаковљевић и Александра Јефтановић и Ивана Балтић. Ја сам као последњи Мохиканац била (смех). Некако је и природно, ми смо се растали у добрим и пријатељским односима. Јако је битно да човек задржи добре односе са колегама. Ја томе доста придајем значаја.
Да ли то значи да има колега које и данас можете да позовете, да питате, да потражите савет, без обзира на богато искуство које имате?
– Да, постоји особа која ми је као телевизијска мама или старија сестра, то је Тања Јордовић, жена која је направила на три телевизије велике ствари, пензионисала се у овој професији. Она је неко кога позовем да се и дан-данас консултујем о свему у вези са послом или ако ми треба некад нека потврда или савет. А питам и маму, она ми је највећи критичар (смех). Тању зовем за савет, маму за критику.
У интервјуу, који сте недавно дали, на питање да ли опипавате пулс публике, рекли сте да не желите да се додворавате публици, те да она гледа вас, а не ви њу. Да ли је било тренутака када сте то у каријери ипак морали, можда и против свог осећаја, да радите?
– Ја увек додам свој зачин у јело које ми се наручи, осим ако не радим неку своју ауторску емисију, иза које ја стојим у смислу осмишљавања формата, постављања, реализације, и на крају, вођења програма. „Студио 7” је наручени пројекат, а ја сам позвана да будем део њега, тако да могу само да додам свој зачин, али опет да буде на мој начин, јер то је неопходно у овом послу. Ако немамо свој зачин на сопствени начин онда немамо ни индивидуалност и утапамо се у море других, а мени је тај зачин увек био битан. И у животу, а камоли у послу. Е сад, тај зачин је мој укус, у том смислу се не додворавам публици. Радим овај посао на мој начин, а ако се то публици свиди много ми је драго (смех), а ако не, шта да радим, ја другачије не могу, морам бити своја.
Да ли вам се чини можда да данас водитељски и новинарски посао може да ради свако без неког посебног претходног знања и талента?
– То се десило искључиво и само због великог медија који су се изродили у последњих неколико година. На тај огроман број портала, телевизијских канала и новина, потпуно је и нормално да неко мора да ради, је л' тако? Онда се вероватно спуштају и неки критеријуми јер је битно да се нађу људи, али једино квалитет опстаје. С обзиром на то да је овај посао толико транспарентан, сам по себи, ти ту не можеш ништа да сакријеш и време је најбољи показатељ да ли је нешто квалитетно и добро или није. Ако неко ради квалитетно - опстаће, ако не ради квалитетно - нестаће. Као и у сваком послу. Време је најбољи показатељ квалитета у сваком послу, а поготово у шоу-бизу. Ми стално потенцирамо шоу, а заборављамо да је то и бизнис. То што није исплативо неће опстати.
Одмарам и пуним батерије
Када се камера угаси, 25 година касније, која Радмила остаје?
– Ево, гледам Нетфликс, мазим се са Ђином, то је једна црна, мала гарава пудлица и чекам зимски распуст да ми дође син из Црне Горе. Он живи код оца последње две године и распуст ће провести овде са мном у Београду па одбројавам дане до тада. И то је то. Живим као и остатак моје генерације. Малопре су ме баш звале другарице - оне су у ресторану, па после иду у клуб, звале су ме да дођем, а ја сам код куће, гледам филм и немам снаге да идем негде. Сада сам у тој фази када искористим слободно време да се одморим и пуним батерије.
Готово у сваком вашем интервјуу негде провучете да ничим нисте заслужили своју лепоту. Да ли сматрате да вам је она икада била терет у послу?
– Не, него нећу ни да узимам некакво ордење за то. Једноставно се наметне питање кроз интервју и та тема увек дође на дневни ред, па ме питају да ли доживљавам себе као лепотицу или јесам ли свесна лепоте. Искрено да кажем - да, јесам, зато што ми то људи говоре, али не мислим да је то нека моја заслуга, таква сам се родила. Никад ми није била ни терет. Напротив, многе ствари су ми у животу олакшане, сигурна сам, због тога што су ме доживљавали овако или онако у позитивном смислу, а ја сам била збуњена тиме што су ми се нека врата отворила можда због тога јер ја на њих нисам ни куцала.
Не знам ни да кажем хвала када ми кажу да сам лепа. Није то моје постигнуће, тако сам се родила, Богу хвала и то је то. Захвална сам, наравно, али могла сам и да не будем лепа па бих исто живела
Ми живимо диктат и терор физичког изгледа, поготово сада са пластичном хирургијом, која цвета и са императивом да мора да се изгледа по одређеним стандардима. Клинке су под језивим притиском и, искрено, мени је жао јако због тога. Ја мислим да се изгубила та индивидуалност, оригиналност у изражају, у одевању, у наступу. Оне су све мање-више униформисане, узори су им неке жене које нису баш неке префињене лепотице. Ја сам се увек трудила да имам неки свој фазон. Део сам генерације која је неговала аутентичност и оригиналност. Ми смо се такмичили ко боље плеше, ко је забавнији. Сад је тај терор баш изражен - да мораш да имаш прћаст нос и пуне усне, али, није то случај само са девојкама. Ево, видим и мушкарци су многи у том истом колу што се тиче физичког изгледа. Некад је било фора да си у кожној јакни да фураш браду од два дана, а сад је, Бога ми, све углађено (смех). Променили су се стандарди лепоте и ја, као и цела моја генерација, гледам шта ће на крају да буде. Мој син има 16 година и надам се да ће кроз сазревање те његове генерације да се деси и нека самоспознаја међу младима, да ће да увиде да постоје неки други статусни симболи, осим тога што може да се види. Ајмо мало да се слушамо, да се осећамо, да се дивимо нечијим резултатима. Гледам да окружујем себе позитивним, веселим оствареним људима. Не волим када неко каже успешан, јер не знам ни шта значи. Различити су стандарди за различите људе и све се то чита као материјално. Не, остварен је много лепша реч. Остварен у ономе што воли да ради у животу, а самим тим је ваљда онда и успешан, односно даје све од себе да постигне максималне резултате. Остварен, срећан, свестан себе у датим околностима у датом тренутку у овом животу.
Владимир Бијелић
