INTERVJU Milivoje Pavlović, književni istoričar: Duši poslastica

Knjiga dugogodišnjeg istaknutog novinara kulturnih rubrika, pažljivog hroničara književnog života tokom više od pet decenija, a danas istaknutog univerzitetskog profesora emeritusa, premijerno je objavljena prošle godine u izdanju “Službenog glasnika”, a tokom ove sedmice je održana promocija u Kulturnom centru Vojvodine “Miloš Crnjanski”. I upravo pred program je stigla i vest da je autor za ovu knjigu dobio nagradu “Dejan Medaković”, koja će mu biti uručena 10. januara sledeće godine u Novom Sadu.

Knjiga koja se i čita i sluša predstavlja izbor iz oko dve stotine intervjua koje je Pavlović objavio sa najuglednijim jugoslovenskim i srpskim stvaraocima iz književnosti. U knjizi je autor predstavio deset značajnih pisaca, a po njegovim rečima, izabrao je upravo one koji su u intervjuima Pavloviću otkrili značajne stvari o sebi i njihovom delu, one koje u tom momentu nisu ni bile poznate javnosti. Deset odabranih pisaca svakako su obeležili našu književnu scenu: Meša Selimović, Miloš Crnjanski, Branko Ćopić, Dušan Matić, Dobrica Ćosić, Danilo Kiš, Skender Kulenović, Rodoljub Čolaković, Dragiša Vitošević i Miroljub Todorović. 

I napisani portreti i intervjui svedoče o tome da je Pavlović, već kao i mlad novinar bio izvanredni stilista, vešto gradeći dinamiku razgovora kroz koje provejava i izuzetna nenametljiva njegova obaveštenost, kako o delu tako i o ličnosti koju intervjuiše. Možda je ponajveća vrednost ove knjige i ta što autor nije bio ograničen strogim pravilima novinarstva u smislu prostora predviđenog za zadate rubrike, već se u knjizi nalaze i oni delovi intervjua koji “nisu stali u novine”. A ima i onog zabranjenog za objavljivanje, poput intervjua sa Dobricom Ćosićem iz sedamdesetih godina prošlog veka, koji je sada prvi put publikovan.

Gombrovič, koji se na početku, pre 1939. godine i odlaska u Argentinu, bavio novinarstvom je rekao da je uvek “bio pritisnut strogim pravilima štampe kao klještima” i u smislu zadatog prostora i rokova. Koliko Vam je bilo značajno što ste u knjizi mogli da sami odredite koliko ćete vrednog materijala plasirati javnosti?

- U toj Gombrovičevoj opasci, koju ste dobro izabrali, navodi se suština dramatičnosti novinarskog poziva u stalnoj trci s vremenom i borbi sa prostorom. Ta nevolja ostavila je trag i na kvalitetu intervjua s piscima, kako mojim tako i onih iz pera drugih kolega. U mnogo slučajeva nismo uspeli da iskoristimo sve mogućnosti intervjua kao specifične i privilegovane vrste književne komunikacije. Ali, kod pripreme ove knjige ja nisam imao ta ograničenja. Od oko dve stotine realizovanih intervjua tokom pola veka novinarske i književne delatnosti, izabrao sam deset razgovora koji su bolji od ostalih. Nije to bila spontana, usputna razmena mišljenja o svemu i svačemu već, kako je to primećeno u recenzijama, znatno složenija “mreža odnosa” , razgovor koji ima nešto čvršću dramaturgiju, dinamiku, jasne ciljeve, dijalektiku pitanja i odgovora, poentu. U srećnijim slučajevima to je bio susret dva generacijska iskustva, kreativni preplet dva senzibiliteta, ponekad i duhovna gozba... Osim novinarskih alata, u tim, boljim intervjuima koristio sam se i metodama i sredstvima nauke o književnosti, kako bih dublje prodreo u piščevu poetiku ili pojasnio nekad skrivenu vezu između deonica književnikovog života i koncepcije njegovog dela. Pisci koji su zastupljeni u ovoj knjizi su mi to omogućili: oni su uglavnom imali zaokruženu umetničku biografiju i lepu poziciju u javnom životu, u vreme kad je književnost u društvu bila važna, nažalost, znatno važnija nego danas.

Žanr književnog intervjua je veoma zahtevan. Kako ste se Vi pripremali za razgovore?

- Uspeliji intervjui rezultat su dobre pripreme. Iako je ovde reč o piscima iz čitanki, iz lektire, novinar ne bi smeo da se oslanja samo na ono što je ostalo u glavi kao opštepoznato, niti na ono što pisac sutra želi da pročita o sebi u novinama. Čitaoce, pa i samog sagovornika, treba iznenaditi nečim novim, nepoznatim o naoko poznatom. Novinar treba da ode na razgovor dobro obavešten o suštinskoj dimenziji sagovornikovog opusa. Podrazumeva se da dođe s nekoliko unapred pripremljenih pitanja, koja u završnoj obradi intervjua ne mora da upotrebi u istom obliku, niti istim redosledom. Tokom intervjua, žurnalista mora pažljivo da sluša sagovornika i da po potrebi ubacuje nova potpitanja… U pripremu spada i razgovor s drugim piscima o delikatnim temama kao što su relacije odabranog sagovornika sa kolegama, udruženjima, grupama pa i strankama.Time želim da ukažem na krhkost intervjua kao forme, na njegovu zavisnost od okolnosti vanknjiževnog karaktera. Na primer, pre nego je otišao kod Krleže na razgovor, Gojko Tešić, tada urednik „Književne reči”, konsultovao se sa profesorom Matom Lončarom o imenima koje pred Krležom ne sme da spominje!  Ja nisam imao slične konsultacije pred odlazak na razgovor s Oskarom Davičom, i nisam znao za razmere njegovog animoziteta prema Dobrici Ćosiću i Miodragu Pavloviću. Zato sam i ostao bez intervjua sa Davičom, iako bih ga rado video među desetak izabranih.

Koji Vam je bio najteže urađen intervju?

- Najteže sam uradio intervju s velikim pesnikom Skenderom Kulenovićem. Morao sam preći više od hiljadu kilometara, ali ne žalim truda. Neki kompetentni ljudi, među njima i akademik Slobodan Grubačić, kažu da je to moj najbolji razgovor. Započet je u Beogradu u bašti “Bezistan” na Terazijama, u društvu Stevana Raičkovića i neizbežnu lozu, nastavljen u Mostaru u društvu Zuke Džumhura i hercegovačku žilavku, a okončan u Kulenovićevom stanu u Beogradu uz čaj. Poneko bi možda odustao od tolikog fizičkog maltretiranja, verovatno bih i ja u ovim godinama odbio da drndavim autobusom prelazim hiljade kilometara zarad intervjua, ali se pokazalo da sam kao mlad i ambiciozan novinar dobro prelomio što nisam izabrao komfor već efektan novinarski učinak. Kulenović je cenio tu moju malu žrtvu te me je kasnije propuštao u svoje živopisno društvom a dao mi je potom još dva zanimljiva intervjua o genezi besmrtne poeme “Stojanka majka Knežopoljka” i romana “Ponornica”. Sem retkih izuzetaka, bio sam ostvario skoro sve svoje novinarske planove. S različitim ishodom, dakako. Ako sagovornik nije u formi, ako je bolestan ili nije dovoljno inspirisan vašim pitanjima, naročito uvodnim,  razgovor neće biti “duši poslastica”, kako kaže jedna narodna izreka za koju su znali i Vuk i Njegoš. 

Gordana Nonin