Zoran Bognar, književnik: Od letargije do liturgije

Njegova donekle apokaliptična i proročka ranija poetska dela, kako sam navodi, nisu bila rezultat svesne kalkulacije, ali svakako da je u pisanju uvek težio vremenskoj univerzalnosti. Njegov opus ne čine samo poetske, nego i esejističke i priređene publikacije. Uz to, autor je i dva uspela ramana i nekoliko antologija. Baveći se uporedo i uredničkim poslom u “Dereti” , kako navodi, uspeo je da ukrsti više pravaca i motiva i da osvetli nova čitanja kod pojedinih ovdašnjih klasika, posebno kod Andrića. Četiri decenije književnog rada ovog stvaraoca, varorizovane su brojnim književnim nagradama, a među najnovijim izdvajaju se „Đura Jakšić” i „Dušan Vasiljev”. Nedavni susret Bognara s čitaocima u Kikindi, bio je povod da još jednom osvetlimo njegovu poetiku, za koju sam voli da kaže da uvek lavira između letargije i liturgije...

Može li se ikakva geografska ili mentalitetska analogija napraviti između vašeg Vukovara i Kikinde?

– Pre svega bih otišao u arhitekturu. Vukovar je jedan barokni grad, ali meni se sviđaju banatski gradovi i ja volim doći u Zrenjanin, u Kikindu. Iako Vukovar spada u jedan od tri barokna grada na podrućju stare Jugoslavije, uz Suboticu, koja je u secesiji, nažalost nema više mnogih arhitektonskih objekata koji su krasili moj rodni grad. Ovo sad što su obnovili, vrlo malo su napravili replika, nego su to nove građevine i to je ono što mene kao rođenog Vukovarca boli, jer više volim da vidim gradove koji su drevni i koji ovako stoje vekovima. Osećam tu drevnost i tu staru vrednost i kvalitet i arhitekture a i vremena u kojem se živelo. Oseti se to u tim zidovima i u tim parkovima... 

Spadate u danas vrlo retke zaista čitane pesnike, s obzirom na to da je ta književna vrsta kod prosečnih čitalaca, nažalost, magrginalizovana. Gde je mesto poezije danas, s obzirom da današnje poete trpe udare i veštačke inteligencije?

-  Misli da pesnik nije izgubio značaj, niti će. To stalno govore, kao i za knjigu - da li će štampana knjiga izgubiti mesto pred elektronskom. Ja verujem u taktilno. Za mene mora da postoji neka interakcija, da li taktilna, da li kroz razmenu energije... Ne verujem apsolutno u AI. To je jedan dobar alat koji treba služiti nama, a ne mi njemu. Pozicija pesnika je uvek bila takva. Neću ništa ružno reći kad kažem da je poezija bila na margini još od Platonove države, odakle su proterani pesnici kao retki individualno svesni ljudi. Uvek je mali broj čitao poeziju. Tužno je reći da je mali broj i razumeo poeziju, ali poezija je osnova bilo kojeg žanra, kao što je džez osnova bilo koje muzike. Ne postoji nijedan prozni pisac koji je validan, a da nije imao dodir sa poezijom. Nije morao pisati poeziju, ali ako nije pisao svoja prozna dela sa poetskom osećajnošću, to teško da je opstalo. Tako da ne sumnjam uopšte u poziciju pesnika. Opstaće koliko bude opstala planeta, a kad govorimo o vašoj konstataciji da sam čitan pesnik, pre svega bih rekao da je tu bitna univerzalnost i svevremenost. Kod moje poezije možete staviti datum 2054. a možete i 1713. apsolutno su  pesme svevremene.

Poezija je bila na margini još od Platonove države, odakle su proterani pesnici kao retki individualno svesni ljudi

Mora li pravi pesnik da ima čulo više i da bude i vidovit, jer vi ste kroz poeziju predvideli neke događaje?

– To, nažalost, ne određujemo mi, niti se može trenirati kao neka disciplina. Ja mislim da vam to udahne Veliki neimar svih svetova. Najteže je biti prorok u svom selu, ali nažalost, ja sam bio kao vrlo mlad, čak premlad, jer imao sam tad 19 godina, kad sam pisao pesme koje su bile najava apokalipse koja dolazi. I, naravno, veoma mi je žao što sam pogodio. Više bih voleo da sam fulao i da nisam bio u dosluhu sa prekognicijom. Ali, tako je, kako je, a kako kaže ona floskula: sve što nas ne ubije čini nas jačim. A to možemo i kroz biblijski motiv da kažemo. Prema Jovanovom jevanđelju,  apokalipsa nije uništenje već otkrovenje. Znači da iz svakog iskustva treba izvući ono najbitnije i najpozitivnije, jer sve nas uči, svaki dan nas nešto uči.

Kad smo se dotakli biblijskih tema, možemo da se osvrnemo i na Vaše knjuiževno prezime koje je pseudonim i predstavlja kovanicu Boga i Narcisa. S tim u vezi: jesu li pesnici bogolika bića, odnosno most između plebsa i bogova, a pomenuti Narcis pretpostavljam da predstavlja stalnu pesničku introspekciju?

– Moje prezime jeste sintagma od boga i Narcisa, što je po mitologiji nespojivo, ali su pesnici tu da spajaju nespojive stvari. Ne znam da li smo božija bića, ali smo sigurno iz božije misije. Mi smo sigurno u nekom dosluhu, jer kao što sam već rekao - to nam je udahnuto. A da li smo mi pesnici najavljivači nekog vremena, ili smo aktivna svest? Ja nikad nisam rekao da sam aktivni učesnik, ali sam aktivni posmatrač i mislim da je to jedna nužna pozicija bilo kojeg umetnika koji je individualno svestan i da ima svoj stav. Ne mora to biti pesnik, ali je važno da tumači društvo i vreme u kojem živi. Ne mora to biti nužno angažovana literatura. Ne mora biti ni oštar kritičar, ali se jednostavno iz njegovog dela mora videti u kom je vremenu živeo. Mene su nekoliko puta pitali, jer je jedan od najvećih mediteranskih pesnika Antonio Porpeta govorio o mojoj poeziji i proglasio me integralistom, a meni su postavili kontra pitanje: Da li bih ja pisao da sam mediteranski pesnik? Odgovorio bih da tad sigurno ne bih pisao. Da sam na moru, ne znam šta bi mi bio motiv za pisanje. Uživao bih u tim blagodetima, četinarima, moru, soli... Za mene je na neki način patnja nepisano pravilo poezije i ako mi neko oduzme patnju, a ja o patnji nemam mišljenje kao 90 odsto ljudi. Ja volim svoju bol i svoju tamu kroz koju sam prošao, jer su to prijatelji opominjači. Oni vas uče. Bol vas uči da prepoznate ozbiljniju bolest, jer ljudi se boje bola, a u stvari to vam je kao na bojletu termostat, koji pokazuje da se nešto dešava. Tako je i sa bolom. A kod tame, naravno jin i jang se uvek smenjuju i uz tamu uvek ide svetlo.