Зоран Богнар, књижевник: Од летаргије до литургије

Његова донекле апокалиптична и пророчка ранија поетска дела, како сам наводи, нису била резултат свесне калкулације, али свакако да је у писању увек тежио временској универзалности. Његов опус не чине само поетске, него и есејистичке и приређене публикације. Уз то, аутор је и два успела рамана и неколико антологија. Бавећи се упоредо и уредничким послом у “Дерети” , како наводи, успео је да укрсти више праваца и мотива и да осветли нова читања код појединих овдашњих класика, посебно код Андрића. Четири деценије књижевног рада овог ствараоца, вароризоване су бројним књижевним наградама, а међу најновијим издвајају се „Ђура Јакшић” и „Душан Васиљев”. Недавни сусрет Богнара с читаоцима у Кикинди, био је повод да још једном осветлимо његову поетику, за коју сам воли да каже да увек лавира између летаргије и литургије...

Може ли се икаква географска или менталитетска аналогија направити између вашег Вуковара и Кикинде?

– Пре свега бих отишао у архитектуру. Вуковар је један барокни град, али мени се свиђају банатски градови и ја волим доћи у Зрењанин, у Кикинду. Иако Вуковар спада у један од три барокна града на подрућју старе Југославије, уз Суботицу, која је у сецесији, нажалост нема више многих архитектонских објеката који су красили мој родни град. Ово сад што су обновили, врло мало су направили реплика, него су то нове грађевине и то је оно што мене као рођеног Вуковарца боли, јер више волим да видим градове који су древни и који овако стоје вековима. Осећам ту древност и ту стару вредност и квалитет и архитектуре а и времена у којем се живело. Осети се то у тим зидовима и у тим парковима... 

Спадате у данас врло ретке заиста читане песнике, с обзиром на то да је та књижевна врста код просечних читалаца, нажалост, магргинализована. Где је место поезије данас, с обзиром да данашње поете трпе ударе и вештачке интелигенције?

-  Мисли да песник није изгубио значај, нити ће. То стално говоре, као и за књигу - да ли ће штампана књига изгубити место пред електронском. Ја верујем у тактилно. За мене мора да постоји нека интеракција, да ли тактилна, да ли кроз размену енергије... Не верујем апсолутно у AI. То је један добар алат који треба служити нама, а не ми њему. Позиција песника је увек била таква. Нећу ништа ружно рећи кад кажем да је поезија била на маргини још од Платонове државе, одакле су протерани песници као ретки индивидуално свесни људи. Увек је мали број читао поезију. Тужно је рећи да је мали број и разумео поезију, али поезија је основа било којег жанра, као што је џез основа било које музике. Не постоји ниједан прозни писац који је валидан, а да није имао додир са поезијом. Није морао писати поезију, али ако није писао своја прозна дела са поетском осећајношћу, то тешко да је опстало. Тако да не сумњам уопште у позицију песника. Опстаће колико буде опстала планета, а кад говоримо о вашој констатацији да сам читан песник, пре свега бих рекао да је ту битна универзалност и свевременост. Код моје поезије можете ставити датум 2054. а можете и 1713. апсолутно су  песме свевремене.

Поезија је била на маргини још од Платонове државе, одакле су протерани песници као ретки индивидуално свесни људи

Мора ли прави песник да има чуло више и да буде и видовит, јер ви сте кроз поезију предвидели неке догађаје?

– То, нажалост, не одређујемо ми, нити се може тренирати као нека дисциплина. Ја мислим да вам то удахне Велики неимар свих светова. Најтеже је бити пророк у свом селу, али нажалост, ја сам био као врло млад, чак премлад, јер имао сам тад 19 година, кад сам писао песме које су биле најава апокалипсе која долази. И, наравно, веома ми је жао што сам погодио. Више бих волео да сам фулао и да нисам био у дослуху са прекогницијом. Али, тако је, како је, а како каже она флоскула: све што нас не убије чини нас јачим. А то можемо и кроз библијски мотив да кажемо. Према Јовановом јеванђељу,  апокалипса није уништење већ откровење. Значи да из сваког искуства треба извући оно најбитније и најпозитивније, јер све нас учи, сваки дан нас нешто учи.

Кад смо се дотакли библијских тема, можемо да се осврнемо и на Ваше књуижевно презиме које је псеудоним и представља кованицу Бога и Нарциса. С тим у вези: јесу ли песници боголика бића, односно мост између плебса и богова, а поменути Нарцис претпостављам да представља сталну песничку интроспекцију?

– Моје презиме јесте синтагма од бога и Нарциса, што је по митологији неспојиво, али су песници ту да спајају неспојиве ствари. Не знам да ли смо божија бића, али смо сигурно из божије мисије. Ми смо сигурно у неком дослуху, јер као што сам већ рекао - то нам је удахнуто. А да ли смо ми песници најављивачи неког времена, или смо активна свест? Ја никад нисам рекао да сам активни учесник, али сам активни посматрач и мислим да је то једна нужна позиција било којег уметника који је индивидуално свестан и да има свој став. Не мора то бити песник, али је важно да тумачи друштво и време у којем живи. Не мора то бити нужно ангажована литература. Не мора бити ни оштар критичар, али се једноставно из његовог дела мора видети у ком је времену живео. Мене су неколико пута питали, јер је један од највећих медитеранских песника Антонио Порпета говорио о мојој поезији и прогласио ме интегралистом, а мени су поставили контра питање: Да ли бих ја писао да сам медитерански песник? Одговорио бих да тад сигурно не бих писао. Да сам на мору, не знам шта би ми био мотив за писање. Уживао бих у тим благодетима, четинарима, мору, соли... За мене је на неки начин патња неписано правило поезије и ако ми неко одузме патњу, а ја о патњи немам мишљење као 90 одсто људи. Ја волим своју бол и своју таму кроз коју сам прошао, јер су то пријатељи опомињачи. Они вас уче. Бол вас учи да препознате озбиљнију болест, јер људи се боје бола, а у ствари то вам је као на бојлету термостат, који показује да се нешто дешава. Тако је и са болом. А код таме, наравно јин и јанг се увек смењују и уз таму увек иде светло.