ИНТЕРВЈУ Миливоје Павловић, књижевни историчар: Души посластица

Књига дугогодишњег истакнутог новинара културних рубрика, пажљивог хроничара књижевног живота током више од пет деценија, а данас истакнутог универзитетског професора емеритуса, премијерно је објављена прошле године у издању “Службеног гласника”, а током ове седмице је одржана промоција у Културном центру Војводине “Милош Црњански”. И управо пред програм је стигла и вест да је аутор за ову књигу добио награду “Дејан Медаковић”, која ће му бити уручена 10. јануара следеће године у Новом Саду.

Књига која се и чита и слуша представља избор из око две стотине интервјуа које је Павловић објавио са најугледнијим југословенским и српским ствараоцима из књижевности. У књизи је аутор представио десет значајних писаца, а по његовим речима, изабрао је управо оне који су у интервјуима Павловићу открили значајне ствари о себи и њиховом делу, оне које у том моменту нису ни биле познате јавности. Десет одабраних писаца свакако су обележили нашу књижевну сцену: Меша Селимовић, Милош Црњански, Бранко Ћопић, Душан Матић, Добрица Ћосић, Данило Киш, Скендер Куленовић, Родољуб Чолаковић, Драгиша Витошевић и Мирољуб Тодоровић. 

И написани портрети и интервјуи сведоче о томе да је Павловић, већ као и млад новинар био изванредни стилиста, вешто градећи динамику разговора кроз које провејава и изузетна ненаметљива његова обавештеност, како о делу тако и о личности коју интервјуише. Можда је понајвећа вредност ове књиге и та што аутор није био ограничен строгим правилима новинарства у смислу простора предвиђеног за задате рубрике, већ се у књизи налазе и они делови интервјуа који “нису стали у новине”. А има и оног забрањеног за објављивање, попут интервјуа са Добрицом Ћосићем из седамдесетих година прошлог века, који је сада први пут публикован.

Гомбрович, који се на почетку, пре 1939. године и одласка у Аргентину, бавио новинарством је рекао да је увек “био притиснут строгим правилима штампе као кљештима” и у смислу задатог простора и рокова. Колико Вам је било значајно што сте у књизи могли да сами одредите колико ћете вредног материјала пласирати јавности?

- У тој Гомбровичевој опасци, коју сте добро изабрали, наводи се суштина драматичности новинарског позива у сталној трци с временом и борби са простором. Та невоља оставила је траг и на квалитету интервјуа с писцима, како мојим тако и оних из пера других колега. У много случајева нисмо успели да искористимо све могућности интервјуа као специфичне и привилеговане врсте књижевне комуникације. Али, код припреме ове књиге ја нисам имао та ограничења. Од око две стотине реализованих интервјуа током пола века новинарске и књижевне делатности, изабрао сам десет разговора који су бољи од осталих. Није то била спонтана, успутна размена мишљења о свему и свачему већ, како је то примећено у рецензијама, знатно сложенија “мрежа односа” , разговор који има нешто чвршћу драматургију, динамику, јасне циљеве, дијалектику питања и одговора, поенту. У срећнијим случајевима то је био сусрет два генерацијска искуства, креативни преплет два сензибилитета, понекад и духовна гозба... Осим новинарских алата, у тим, бољим интервјуима користио сам се и методама и средствима науке о књижевности, како бих дубље продрео у пишчеву поетику или појаснио некад скривену везу између деоница књижевниковог живота и концепције његовог дела. Писци који су заступљени у овој књизи су ми то омогућили: они су углавном имали заокружену уметничку биографију и лепу позицију у јавном животу, у време кад је књижевност у друштву била важна, нажалост, знатно важнија него данас.

Жанр књижевног интервјуа је веома захтеван. Како сте се Ви припремали за разговоре?

- Успелији интервјуи резултат су добре припреме. Иако је овде реч о писцима из читанки, из лектире, новинар не би смео да се ослања само на оно што је остало у глави као општепознато, нити на оно што писац сутра жели да прочита о себи у новинама. Читаоце, па и самог саговорника, треба изненадити нечим новим, непознатим о наоко познатом. Новинар треба да оде на разговор добро обавештен о суштинској димензији саговорниковог опуса. Подразумева се да дође с неколико унапред припремљених питања, која у завршној обради интервјуа не мора да употреби у истом облику, нити истим редоследом. Током интервјуа, журналиста мора пажљиво да слуша саговорника и да по потреби убацује нова потпитања… У припрему спада и разговор с другим писцима о деликатним темама као што су релације одабраног саговорника са колегама, удружењима, групама па и странкама.Тиме желим да укажем на крхкост интервјуа као форме, на његову зависност од околности ванкњижевног карактера. На пример, пре него је отишао код Крлеже на разговор, Гојко Тешић, тада уредник „Књижевне речи”, консултовао се са професором Матом Лончаром о именима које пред Крлежом не сме да спомиње!  Ја нисам имао сличне консултације пред одлазак на разговор с Оскаром Давичом, и нисам знао за размере његовог анимозитета према Добрици Ћосићу и Миодрагу Павловићу. Зато сам и остао без интервјуа са Давичом, иако бих га радо видео међу десетак изабраних.

Који Вам је био најтеже урађен интервју?

- Најтеже сам урадио интервју с великим песником Скендером Куленовићем. Морао сам прећи више од хиљаду километара, али не жалим труда. Неки компетентни људи, међу њима и академик Слободан Грубачић, кажу да је то мој најбољи разговор. Започет је у Београду у башти “Безистан” на Теразијама, у друштву Стевана Раичковића и неизбежну лозу, настављен у Мостару у друштву Зуке Џумхура и херцеговачку жилавку, а окончан у Куленовићевом стану у Београду уз чај. Понеко би можда одустао од толиког физичког малтретирања, вероватно бих и ја у овим годинама одбио да дрндавим аутобусом прелазим хиљаде километара зарад интервјуа, али се показало да сам као млад и амбициозан новинар добро преломио што нисам изабрао комфор већ ефектан новинарски учинак. Куленовић је ценио ту моју малу жртву те ме је касније пропуштао у своје живописно друштвом а дао ми је потом још два занимљива интервјуа о генези бесмртне поеме “Стојанка мајка Кнежопољка” и романа “Понорница”. Сем ретких изузетака, био сам остварио скоро све своје новинарске планове. С различитим исходом, дакако. Ако саговорник није у форми, ако је болестан или није довољно инспирисан вашим питањима, нарочито уводним,  разговор неће бити “души посластица”, како каже једна народна изрека за коју су знали и Вук и Његош. 

Гордана Нонин