Ceo život u tuđoj koži

Marija je tog sunčanog, a kobnog dana sedela na klupi u obližnjem parku i razmišljala o maskama koje su ljudi oko nje svakodnevno nosili. Kolege, prijatelji, pa čak i njena porodica skrivali su nešto, a težina tih tajni gušila ju je kao nevidljivi teret. Činilo joj se da svaki pogled nosi ono što nikada nije izgovoreno. 

Pomislila je na majku, ženu čiji osmeh nikada nije uspeo da sakrije žrtvu koja je promenila sudbinu njihove porodice. Ožiljak na njenoj nozi bio je nemi dokaz te tajne. Ta rana je bila granica između onoga što sme da se kaže i onoga što mora da ostane sakriveno. 

Setila se i Kristine, najbolje drugarice koja je vešto izbegavala jednu temu. To izbegavanje joj je godinama delovalo bezazleno. Jedna slučajna poruka otkrila je da ni sestra ni posao kojim se hvalila nisu postojali. Marija nije znala zašto Kristina laže. Znala je samo da te laži nisu ništa u poređenju sa onim što je ona sama krila i činjenicu da su ponekad tuđe tajne služile samo kao ogledalo sopstvenih. 

Ni njene kolege nisu bile drugačije. Svaka šala, svaki osmeh i svaki pokret tela bili su pokušaj da se maske, koje nikada nisu planirali da skinu, iz straha da bi time mogli da uruše svoje porodice, izgube kredibilitet ili ostanu bez svega onoga što im je u životu bilo važno, održe na licu. One su bile nužnost, a ne izbor. 

Ali Marija je otišla dalje od svih. Ceo njen život bio je život u tuđoj koži. Ime koje je nosila i prošlost koju je pričala bili su ukradeni. Sedeći na klupi, znala je da se svaka tajna, pre ili kasnije, otkrije i da nijedna laž nije dovoljno jaka da traje večno. Tog dana, približavalo joj se lice koje joj je bilo suviše poznato. Lice žene čiji je identitet prisvojila pre više od dvadeset godina. Istina ju je konačno sustigla, a jednoga dana stići će i svakoga od nas.

Ivana Japundža