Цео живот у туђој кожи

Марија је тог сунчаног, а кобног дана седела на клупи у оближњем парку и размишљала о маскама које су људи око ње свакодневно носили. Колеге, пријатељи, па чак и њена породица скривали су нешто, а тежина тих тајни гушила ју је као невидљиви терет. Чинило јој се да сваки поглед носи оно што никада није изговорено. 

Помислила је на мајку, жену чији осмех никада није успео да сакрије жртву која је променила судбину њихове породице. Ожиљак на њеној нози био је неми доказ те тајне. Та рана је била граница између онога што сме да се каже и онога што мора да остане сакривено. 

Сетила се и Кристине, најбоље другарице која је вешто избегавала једну тему. То избегавање јој је годинама деловало безазлено. Једна случајна порука открила је да ни сестра ни посао којим се хвалила нису постојали. Марија није знала зашто Кристина лаже. Знала је само да те лажи нису ништа у поређењу са оним што је она сама крила и чињеницу да су понекад туђе тајне служиле само као огледало сопствених. 

Ни њене колеге нису биле другачије. Свака шала, сваки осмех и сваки покрет тела били су покушај да се маске, које никада нису планирали да скину, из страха да би тиме могли да уруше своје породице, изгубе кредибилитет или остану без свега онога што им је у животу било важно, одрже на лицу. Оне су биле нужност, а не избор. 

Али Марија је отишла даље од свих. Цео њен живот био је живот у туђој кожи. Име које је носила и прошлост коју је причала били су украдени. Седећи на клупи, знала је да се свака тајна, пре или касније, открије и да ниједна лаж није довољно јака да траје вечно. Тог дана, приближавало јој се лице које јој је било сувише познато. Лице жене чији је идентитет присвојила пре више од двадесет година. Истина ју је коначно сустигла, а једнога дана стићи ће и свакога од нас.

Ивана Јапунџа