VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: (Ne)poznavanje vina

Tek poneka litra, u rinfuzi, belog proda se na kućnom pragu, a za crno se ni ne pita. Objašnjenja nalaze samo delom u smanjenoj poseti turista zbog protesta u zemlji. Ali ne razumevaju šta se događa sa našim čovekom, zašto se on lišio velikog zadovoljstva da pije naše vino uz obrok. Bilo u vlastitom domu, bilo u restoranu. 

Odgovor na to pitanje morao im je biti odavno jasan i upozoravajući. Domaći kupac, istina pije manje nego nekada, ali se nije odrekao vina. Pije manje ali kvalitetnije. Pije uvozna vina iz evropskih zemalja, a sve više i sa drugih kontinenata.

Zvanične statistike govore da naši vinari svojom proizvodnjom mogu da zadovolje samo trećinu naše potrošnje. O kvalitetu jednih i drugih presuđuju potrošači, a presudnu ulogu ima njihova cena.

U tome su naša nenadmašna i tu se sigurno krije deo odgovora zašto je prodaja naših vina stala. Poverenju u strano vino doprinosi garancija zemlje proizvođača da je ono što je skuplje to je kvalitetnije. 

Na njima su markice na kojima piše kojoj kvalitetnoj grupi, od četiri moguće, ono pripada, a država je svojim pečatom garant te tvrdnje.

Za naša vina postoje isti zakoni i pravila, usklađena sa EU, ali se ona, uglavnom, ne primenjuju. Naš kupac kad vidi na boci tu oznaku misli da je to akcizna marka koja redovno prati pića koja spadaju u kategoriju alkoholnih. U nju su nekada spadala i naša vina, ali su ona sada kao prehrambena neoporezovana. 

Mi smo jedina zemlja u kojoj cena vina nije garant kvaliteta. Vina koja nemaju zvaničnu potvrdu svog geografskog porekla morala bi da se deklarišu kao stono vino, što je najniža kvalitetna grupa. 

To je, inače, naša velika tema i verujem da je krajnje vreme da se to pitanje razreši i time započne vraćanje poverenja u naša vina. 

Pad potrošnje vina najveći je u ugostiteljstvu koje nudi vina po neprihvatljivim cenama, najčešće trostruko većim od nabavnih. Uz to ona su obično u neskladu sa jelima koja se nude.

Obiđite novosadske restorane u centru grada, uverićete se da su predjela dobila status glavnog jela. 

Gosti više ne traže delikatese, voli se brzogriz i što jeftinije. Idu pretežno pice, topli sendviči, testenine, lepinje, pomfrit... Pekari postaju glavni konkurenti ugostiteljima. Ruku na srce ta ponuda i ne plače za vinom.

 Eventualno dobro bi došlo neko lakše, jednostavnije i jeftinije. Vina barikirana i sazrevana više godina sigurno nisu „dostojna” da ih isprate. 

Bio bi to pogrešan izbor kojim bi onaj koji ga pije „lišavao zadovoljstva i sebe i ostalih”, kako je govorio kardinal Rišelje. Uveren sam da većina mojih čitalaca ne zna za ove njegove reči, ali im je prirodno da ne padaju u tu grešku. Odriču se vina i spas traže u - pivu! Ali i tu ih čeka cena koja se pamti.

Elitniji restorani na svojim vinskim kartama imaju gotovo identičnu ponudu desetak naših marketinški ustoličenih vinarija. Svi ih znate. Naravno sve su to vina sa „leptir mašnom”, čije cene lete u nebo. Ugostitelji ih se slepo drže jer naši skorojevići piju vino uhom, a ne nepcem. 

Da bi se to razbilo vinari bi kao što neguju vino isto tako morali da neguju i potrošače, ali još duže. Jer svaki pravi znalac vina vernik je i nevernik: uvek, poput Kazanove, traga za novom ljubavlju. 

I kad god je u prilici da se opredeli između voljenog i nepoznatog vina, on će se uvek odlučiti za nepoznato. Volite sovinjon beli i zamislite kad bi celog života morali da pijete samo njega. Ogadio bi vam se. 

Prošlog leta, s diplomatom naše ambasade u Ljubljani posetio sam nekoliko karlovačkih vinarija radi kupovine naših belih vina, koja bi se, eventualno nabavljala za potrebe u Sloveniji. Predložio sam grašac i silu. 

Bila je polovina avgusta, tih pijućih vina Sremaca nije bilo ni za degustiranje.  Kao i ranijih godina burad su bila ispražnjena pre nove berbe. Slična situacija ponavlja se sa nekim traženijim vinima i u drugim vinarijama, ne samo u Karlovcima nego i u Banoštoru, Erdutu, Irigu, Ledincima... 

Da bi njihovi stalni kupci kraće čekali na „svoje” vino, mnoge vinarije pribegavaju njegovom ubrzanom zrenju, stabilizacijom, bistrenjem i filtriranjem i drugim merama. Još dok je u pelenama, nedozrelo, kad više podseća na širu nego na ozbiljno vino, stiže do kupaca. 

Pre nego što se više od hiljadu njegovih sastojaka ukomponovalo, na način koji prirodu niko ne može i nikad neće da nadmaši, šaljemo ih u svet. To što je jesen dala, a u podrumu nije sačuvano i dato u čaši, kupac prepoznaje, jer u njemu nema prirode koju samo Fruška gora daje. 

Ono je njegova legitimacija. Stara istina je da fabriku možete da podignete bilo gde, vinograd i voćnjak ne možete. Originalnost vina izdvaja ga od svih fermentisanih pića. Vino je ogledalo naše civilizacije napisao je Hemingvej, još jedan kojem se o ovoj temi može verovati.

„Vino je jedna od najcivilizovanijih stvari na svetu”, kaže on.
Da bi se u njemu uživalo treba ga poznavati. Mi nemamo boljeg pića od vina, a ni ono od nas.