ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: (Не)познавање вина

Тек понека литра, у ринфузи, белог прода се на кућном прагу, а за црно се ни не пита. Објашњења налазе само делом у смањеној посети туриста због протеста у земљи. Али не разумевају шта се догађа са нашим човеком, зашто се он лишио великог задовољства да пије наше вино уз оброк. Било у властитом дому, било у ресторану. 

Одговор на то питање морао им је бити одавно јасан и упозоравајући. Домаћи купац, истина пије мање него некада, али се није одрекао вина. Пије мање али квалитетније. Пије увозна вина из европских земаља, а све више и са других континената.

Званичне статистике говоре да наши винари својом производњом могу да задовоље само трећину наше потрошње. О квалитету једних и других пресуђују потрошачи, а пресудну улогу има њихова цена.

У томе су наша ненадмашна и ту се сигурно крије део одговора зашто је продаја наших вина стала. Поверењу у страно вино доприноси гаранција земље произвођача да је оно што је скупље то је квалитетније. 

На њима су маркице на којима пише којој квалитетној групи, од четири могуће, оно припада, а држава је својим печатом гарант те тврдње.

За наша вина постоје исти закони и правила, усклађена са ЕУ, али се она, углавном, не примењују. Наш купац кад види на боци ту ознаку мисли да је то акцизна марка која редовно прати пића која спадају у категорију алкохолних. У њу су некада спадала и наша вина, али су она сада као прехрамбена неопорезована. 

Ми смо једина земља у којој цена вина није гарант квалитета. Вина која немају званичну потврду свог географског порекла морала би да се декларишу као стоно вино, што је најнижа квалитетна група. 

То је, иначе, наша велика тема и верујем да је крајње време да се то питање разреши и тиме започне враћање поверења у наша вина. 

Пад потрошње вина највећи је у угоститељству које нуди вина по неприхватљивим ценама, најчешће троструко већим од набавних. Уз то она су обично у нескладу са јелима која се нуде.

Обиђите новосадске ресторане у центру града, уверићете се да су предјела добила статус главног јела. 

Гости више не траже деликатесе, воли се брзогриз и што јефтиније. Иду претежно пице, топли сендвичи, тестенине, лепиње, помфрит... Пекари постају главни конкуренти угоститељима. Руку на срце та понуда и не плаче за вином.

 Евентуално добро би дошло неко лакше, једноставније и јефтиније. Вина барикирана и сазревана више година сигурно нису „достојна” да их испрате. 

Био би то погрешан избор којим би онај који га пије „лишавао задовољства и себе и осталих”, како је говорио кардинал Ришеље. Уверен сам да већина мојих читалаца не зна за ове његове речи, али им је природно да не падају у ту грешку. Одричу се вина и спас траже у - пиву! Али и ту их чека цена која се памти.

Елитнији ресторани на својим винским картама имају готово идентичну понуду десетак наших маркетиншки устоличених винарија. Сви их знате. Наравно све су то вина са „лептир машном”, чије цене лете у небо. Угоститељи их се слепо држе јер наши скоројевићи пију вино ухом, а не непцем. 

Да би се то разбило винари би као што негују вино исто тако морали да негују и потрошаче, али још дуже. Јер сваки прави зналац вина верник је и неверник: увек, попут Казанове, трага за новом љубављу. 

И кад год је у прилици да се определи између вољеног и непознатог вина, он ће се увек одлучити за непознато. Волите совињон бели и замислите кад би целог живота морали да пијете само њега. Огадио би вам се. 

Прошлог лета, с дипломатом наше амбасаде у Љубљани посетио сам неколико карловачких винарија ради куповине наших белих вина, која би се, евентуално набављала за потребе у Словенији. Предложио сам грашац и силу. 

Била је половина августа, тих пијућих вина Сремаца није било ни за дегустирање.  Као и ранијих година бурад су била испражњена пре нове бербе. Слична ситуација понавља се са неким траженијим винима и у другим винаријама, не само у Карловцима него и у Баноштору, Ердуту, Иригу, Лединцима... 

Да би њихови стални купци краће чекали на „своје” вино, многе винарије прибегавају његовом убрзаном зрењу, стабилизацијом, бистрењем и филтрирањем и другим мерама. Још док је у пеленама, недозрело, кад више подсећа на ширу него на озбиљно вино, стиже до купаца. 

Пре него што се више од хиљаду његових састојака укомпоновало, на начин који природу нико не може и никад неће да надмаши, шаљемо их у свет. То што је јесен дала, а у подруму није сачувано и дато у чаши, купац препознаје, јер у њему нема природе коју само Фрушка гора даје. 

Оно је његова легитимација. Стара истина је да фабрику можете да подигнете било где, виноград и воћњак не можете. Оригиналност вина издваја га од свих ферментисаних пића. Вино је огледало наше цивилизације написао је Хемингвеј, још један којем се о овој теми може веровати.

„Вино је једна од најцивилизованијих ствари на свету”, каже он.
Да би се у њему уживало треба га познавати. Ми немамо бољег пића од вина, а ни оно од нас.