TEMA „DNEVNIKA”
SVAKO NAM PETO DETE IMA VIŠAK KILOGRAMA Lekari upozoravaju da nam se „tiha epidemija” seli među najmlađe
Gojaznost kod dece više nije izolovan problem, već sve vidljiviji javnozdravstveni trend.
U Srbiji oko 10,9 odsto dece do pet godina ima prekomernu težinu, dok u uzrastu od šest do devet godina čak 23 odsto ima višak kilograma ili gojaznost, a skoro sedam odsto je gojazno. Ni u starijim uzrastima situacija nije bolja – kod dece od 11 do 15 godina 26,4 odsto ima višak kilograma ili gojaznost, a trend je u porastu, s procenjenim godišnjim rastom od oko 5,2 odsto.
Ako se takav rast nastavi, upozoravaju stručnjaci, do 2035. više od polovine dece moglo bi imati problem sa telesnom težinom. A spisak pridruženih bolesti je prilično velik: na njemu su dijabetes tipa 2, visok pritisak, neurološki problemi, problemi s tetivama, kičmom i ekstremitetima.
Ovaj trend nije ograničen samo na Srbiju. U Evropi oko četvrtine dece ima višak kilograma, a svako deseto je gojazno, dok je globalno broj gojazne dece u poslednje dve decenije utrostručen. Danas je, prvi put u istoriji, višak kilograma kod dece veći problem od neuhranjenosti, što predstavlja potpuni preokret u zdravstvenoj slici sveta.
Kada se govori o gojaznosti kod dece, važno je razumeti da se ona ne meri na isti način kao kod odraslih. Najčešće se koristi indeks telesne mase, odnosno BMI, koji se dobija kada se telesna težina podeli kvadratom visine. Kod odraslih postoje jasne granice – preko 25 je prekomerna težina, a preko 30 gojaznost. Kod dece, međutim, BMI se ne tumači kao jedan broj, već u odnosu na uzrast i pol. Koriste se takozvani percentili, pa se gojaznost definiše kao vrednost iznad 95 percentila za dati uzrast dok se prekomerna težina određuje kada pređe 85 do 95 percentila.
Problem nije samo u kilogramima, već u posledicama koje oni nose. Gojaznost kod dece i mladih značajno povećava rizik od insulinske rezistencije, predijabetesa i dijabetesa tipa 2, kao i od povišenog pritiska i poremećaja masti u krvi. U srpskim studijama, metabolički sindrom zabeležen je kod više od 30 odsto gojazne dece, a kod starijih adolescenata i kod više od 40 odsto. Insulinska rezistencija se javlja kod čak 30 do 50 odsto dece sa teškom gojaznošću.
– Kod gojazne dece postoji insulinska rezistencija koja je posledica neosetljivosti perifernih tkiva na dejstvo insulina. Da bi se održala glukozna homeostaza, ćelije pankreasa kao kompenzatorni mehanizam povećavaju sekreciju insulina što dovodi do hronične hiperinsulinemije. U tom pokušaju da postigne adekvatnu sekreciju insulin, beta ćelija progresivno propada, što se smatra glavnim uzrokom nastanka tipa 2 dijabetesa – upozorila je u doktoratu dr Vera Zdravković.
Iako je dijabetes tipa 2 kod dece i dalje relativno redak, više nije bolest rezervisana za starije. Podaci pokazuju da se već u uzrastu od 15 do 24 godine beleže novi slučajevi, a kod mladih koji obole rano, rizik od kardiovaskularnih komplikacija dramatično raste. Kod gojaznih adolescenata više od polovine ima bar jedan dodatni faktor rizika za bolesti srca i krvnih sudova.
Ozempik deci samo izuzetno
Iako se lekovi poput ozempika sve češće pominju kao rešenje za gojaznost, njihova primena kod dece i adolescenata strogo je ograničena i podleže jasnim medicinskim pravilima. Smaglutid, u formi leka Wegovy, odobren je u EU za upotrebu kod mladih starijih od 12 godina, ali isključivo u slučajevima izražene gojaznosti i kada postoji ozbiljan rizik po zdravlje. To znači da se ne koristi kao sredstvo za „mršavljenje“, već kao terapija za bolest. U praksi, i u Srbiji, lekari su veoma oprezni i ovakva terapija se uvodi tek kada promene u ishrani, povećanje fizičke aktivnosti i druge mere ne daju rezultate, a dete već pokazuje znake metaboličkih poremećaja, poput insulinske rezistencije ili predijabetesa. I tada se lek daje isključivo uz nadzor specijaliste, najčešće pedijatra-endokrinologa, jer cilj nije brzo smanjenje telesne težine, već sprečavanje razvoja ozbiljnih hroničnih bolesti u kasnijem životu.
Upravo zbog toga se poslednjih godina menja i pristup lečenju gojaznosti. Ona se sve manje posmatra kao pitanje volje, a sve više kao hronično metaboličko oboljenje. U tom kontekstu, lekovi poput semaglutida i tirzepatida, poznati pod nazivima Ozempic i Mounjaro, postaju veoma važna tema savremene medicine. Iako je Ozempic i dalje registrovan kao lek za dijabetes tipa 2, njegov aktivni sastojak već postoji u posebnoj formi pod imenom Wegovy, koja je u Evropskoj uniji odobrena za lečenje gojaznosti.
Slično tome, tirzepatid, koji se koristi u leku Mounjaro, sve više dobija primenu i u terapiji gojaznosti. Sada će, zahvaljujući novim propisima, moći i da se dobija na teret zdravstvenog osiguranja, što znači da će mu se cena drastično smanjiti i postaće dostupniji za one kojima je potreban.
Ovo „prebacivanje fokusa“ sa dijabetesa na gojaznost ima uporište u načinu na koji ovi lekovi deluju. Oni ne samo da smanjuju apetit, već utiču na čitav metabolizam, snižavaju nivo šećera u krvi i poboljšavaju osetljivost na insulin. Efekti su značajni: semaglutid dovodi do gubitka od 10 do 15 odsto telesne težine, dok tirzepatid može da dovede do smanjenja i od 15 do 20 odsto.
Ipak, ovi lekovi nisu jednostavno rešenje. Gubitak kilograma nije trajan ako se terapija prekine, a kod dela pacijenata javljaju se neželjeni efekti. Upravo zato stručnjaci upozoravaju da terapija može biti samo deo šireg pristupa, koji uključuje i prevenciju i rano otkrivanje problema. Sve to pokazuje da se borba protiv gojaznosti seli na novi nivo. Od problema koji se rešavao savetima o ishrani i fizičkoj aktivnosti, ona postaje oblast u kojoj se ukrštaju medicina, farmaceutska industrija i javne politike. A kada se zna da sve počinje već u detinjstvu, jasno je da će upravo tu biti i najvažnija bitka.
Ivana Radoičić
