JAPANSKO OTKRIĆE MENJA POGLED NA STARENJE Naučnici otvaraju vrata mogućnosti života dugog i do 250 godina
Istraživači sa Univerzitet u Osaki predstavili su rezultate koji dovode u pitanje dosadašnje razumevanje starenja.
U fokusu njihovog rada je protein AP2A1, za koji je utvrđeno da igra ključnu ulogu u tome da li će ćelije zadržati svoju funkciju ili ući u fazu propadanja.
Naučnici su otkrili da smanjenje aktivnosti ovog proteina može „podmladiti“ stare ćelije, omogućavajući im da ponovo aktiviraju osnovne biološke funkcije. Ovaj pristup ne znači vraćanje vremena unazad, već promenu načina na koji ćelija održava sopstvenu stabilnost i funkcionisanje.
Ovo otkriće uklapa se u savremene naučne teorije koje starenje ne vide kao jednosmeran proces, već kao niz mehanizama koji se mogu kontrolisati i potencijalno preoblikovati.
Delimično „resetovanje“ ćelija
U laboratorijskim uslovima, ćelije izložene smanjenoj aktivnosti proteina AP2A1 pokazale su značajne promene – smanjile su se, ponovo stekle sposobnost deobe i počele da se ponašaju slično mlađim ćelijama. Ova pojava opisana je kao delimično „resetovanje“ ćelijskog sistema.
U istraživanjima je korišćeno i jedinjenje IU1, koje pomaže ćelijama da uklone oštećene proteine – jedan od glavnih uzroka starenja i slabljenja tkiva. Kombinacija ova dva pristupa deluje dvostruko: jedan utiče na unutrašnje signale ćelije, a drugi „čisti“ njenu strukturu.
Poseban izazov u biologiji starenja predstavljaju takozvane senescentne, odnosno „zombi“ ćelije, koje više ne učestvuju u deobi, ali ostaju u organizmu i doprinose upalama i oštećenjima. U eksperimentima je uočeno da tretirane ćelije gube ove karakteristike i vraćaju funkcionalnost.
Da li je dugovečnost dostižna?
Iako su rezultati za sada ograničeni na laboratorijske uslove, oni ponovo otvaraju pitanje koliko je moguće produžiti ljudski život. Neki naučnici sve više starenje posmatraju kao stanje koje se može kontrolisati, a ne kao neizbežan proces.
Ukoliko bi se mehanizmi poput AP2A1 i IU1 uspešno primenili na ljudski organizam, medicina bi mogla da pređe sa lečenja bolesti na očuvanje zdravlja ćelija. To bi značilo da se ne produžava samo životni vek, već i period zdravog i aktivnog života.
Ipak, istraživači upozoravaju da su potrebna dugotrajna i opsežna ispitivanja, jer intervencije u osnovne ćelijske procese nose potencijalne rizike.
Jedno pitanje, međutim, već se nameće kao ključno: da li je starenje konačna granica ljudskog organizma ili proces koji će nauka u budućnosti naučiti da kontroliše?
Dnevnik/ mirodjija.com