ЈАПАНСКО ОТКРИЋЕ МЕЊА ПОГЛЕД НА СТАРЕЊЕ Научници отварају врата могућности живота дугог и до 250 година
Истраживачи са Универзитет у Осаки представили су резултате који доводе у питање досадашње разумевање старења.
У фокусу њиховог рада је протеин AP2A1, за који је утврђено да игра кључну улогу у томе да ли ће ћелије задржати своју функцију или ући у фазу пропадања.
Научници су открили да смањење активности овог протеина може „подмладити“ старе ћелије, омогућавајући им да поново активирају основне биолошке функције. Овај приступ не значи враћање времена уназад, већ промену начина на који ћелија одржава сопствену стабилност и функционисање.
Ово откриће уклапа се у савремене научне теорије које старење не виде као једносмеран процес, већ као низ механизама који се могу контролисати и потенцијално преобликовати.
Делимично „ресетовање“ ћелија
У лабораторијским условима, ћелије изложене смањеној активности протеина AP2A1 показале су значајне промене – смањиле су се, поново стекле способност деобе и почеле да се понашају слично млађим ћелијама. Ова појава описана је као делимично „ресетовање“ ћелијског система.
У истраживањима је коришћено и једињење IU1, које помаже ћелијама да уклоне оштећене протеине – један од главних узрока старења и слабљења ткива. Комбинација ова два приступа делује двоструко: један утиче на унутрашње сигнале ћелије, а други „чисти“ њену структуру.
Посебан изазов у биологији старења представљају такозване сенесцентне, односно „зомби“ ћелије, које више не учествују у деоби, али остају у организму и доприносе упалама и оштећењима. У експериментима је уочено да третиране ћелије губе ове карактеристике и враћају функционалност.
Да ли је дуговечност достижна?
Иако су резултати за сада ограничени на лабораторијске услове, они поново отварају питање колико је могуће продужити људски живот. Неки научници све више старење посматрају као стање које се може контролисати, а не као неизбежан процес.
Уколико би се механизми попут AP2A1 и IU1 успешно применили на људски организам, медицина би могла да пређе са лечења болести на очување здравља ћелија. То би значило да се не продужава само животни век, већ и период здравог и активног живота.
Ипак, истраживачи упозоравају да су потребна дуготрајна и опсежна испитивања, јер интервенције у основне ћелијске процесе носе потенцијалне ризике.
Једно питање, међутим, већ се намеће као кључно: да ли је старење коначна граница људског организма или процес који ће наука у будућности научити да контролише?
Дневник/ mirodjija.com