PRIČA O PARAŽANINU DR RADIVOJU PETROVIĆU, UČESNIKU SRPSKO-TURSKIH RATOVA (1876-1878) Požrtvovani lekar i posle smrti uz saborce
Na spisku učesnika Srpsko–turskog rata, od kog se ove godine navršava vek i po, sahranjenih u spomen-kosturnici na Novom groblju u Beogradu, nalazi se i ime jednog Bačvanina.
Njegovim posmrtnim ostacima to je drugo počivalište u Beogradu. Po sopstvenoj želji sahranjen je „među ostalim znanim i neznanim ratnicima koji dadoše svoje živote za otadžbinu“ prvobitno na Tašmajdanskom groblju, ali kako je ono preseljeno i njegove kosti prenete su posle Prvog svetskog rata na mesto na kom se i danas nalaze.
Ko je učesnik nevesinjskog ustanka i srpsko – turskih ratova iz Paraga na tom beogradskom groblju podrobno piše nekadašnji rektor Karlovačke bogoslovije i autor više knjiga o arhijerejima Srpske pravoslavne crkve, protojerej-stavrofor Dušan N. Petrović u monografiji tog sela od nastanka do 1941. godine. U njoj prota Petrović dužnu pažnju posvećuje svom meštaninu želeći da otrgne od zaborava, kako kaže, tu moralnu veličinu, lekara, patriotu koga je pokrivala prašina zaborava , ali i da se zna da su prekosavski Srbi gledali u Srbiju koja je bila pod Turcima kao svoju majku.
– Dr Radivoj Petrović, sin Arkadija, uglednog pravoslavnog sveštenika iz Paraga, briljantni student Medicinskog fakulteta u Beču, patriota, doktor medicinskih nauka, u prelomnim trenucima srpske istorije, kad se jedva na obzoru naslućuju prvi, rani zraci srpske slobode, zamenjuje izvesnost za neizvesnost, bogatstvo za siromaštvo, moguću blistavu akademsku i lekarsku karijeru u najpoznatijim evropskim prestonicama za skitalački i potucalački život lekara srpskih, seljačkih ratnika po brdima i gudurama vrletne i kršne, ali ponosne srpske Hercegovine. U julu 1875. godine sastaje se sa Petrom Tunguzom, hajdučkim harambašom, u tada i sada junačkom srpskom Nevesinju, gde organizuje prvu ustaničku bolnicu. Petrova puška zapalila je tamni turski vilajet, razbudila uspavanu hrišćansku Evropu, i najavila dolazak jednog novog vremena, a Radivojeva ruka vidala rane srpskih ratnika. Vidala ih je isto onako predano i nežno kao što je vidala rane i lečila bolesti srpskih ratnika u Srpsko-turskom ratu 1876-1878, sve do poslednjeg izdisaja u Aranđelovcu 1878. godine – kaže Dušan Petrović.
Po njegovim rečima, Radivoj je rođen 1840. godine u Paragama, od oca Arkadija (1805-1882), sveštenika i majke Marije, kćerke Arkadija Birvalskog, somborskog advokata. Osnovnu školu učio je u svom rodnom mestu, gimnaziju u Vrbasu, Novom Sadu i Vinkovcima, gde je i maturirao, a medicinu u Beču u kom je promovisan za doktora medicine 1864. godine.
– U Beču je za vreme studija stekao među studentima Srbima i Hrvatima iz Bosne i Hercegovine, Dalmacije, Hrvatske, Srbije i Vojvodine odlične i brojne prijatelje sa kojima je i posle održavao tesne prijateljske veze. Za vreme školskog raspusta preko leta svake godine je išao sa svojim drugovima na odmor u Bosnu i Hercegovinu. Toliko je zavoleo tamošnji narod, da je posle završenih studija rešio da se nastani u tim krajevima, pa je pri kraju 1864. godine i ostvario tu svoju želju. Lekarsku praksu započeo je u Banjaluci, odakle je odlazio u Prijedor da leči naš živalj, koji je onda bio pod vlašću turske imperije. U to doba Banjaluka, Prijedor i okolina bili su nastanjeni pretežno našim sunarodnicima, koji su živeli u velikom siromaštvu i zaostalosti pod tuđinskom turskom vlašću. Njih je Radivoj besplatno lečio i uvek im je bio na pomoći dobrim savetima, pa se po lekarskoj humanosti pročuo brzo po celom kraju – priča prota Petrović.
Posle četvorogodišnjeg rada u tim krajevima, karijeru nastavlja kao vojni lekar u Carigradu, u Tiflisu u Jermeniji, te u turskim gradovima Erzurumu i Batumu, u koje su bili nasilno odvođeni ljudi iz Bosne i Hercegovine u tursku vojsku.
– I tamo je dr Radivoj uvek bio od ogromne koristi, obilno ih je štitio i pomagao kad god se ukazala prilika. Zbog toga je i nastojao da bude premešten iz Carigrada u Tiflis. Doktor Radivoj je i odande sa živim interesovanjem pratio događaje u Bosni i Hercegovini i stalno se interesovao za život i sudbinu našeg naroda u tim krajevima. Prema izveštajima prijatelja iz tog područja, a i po razvoju ostalih političkih događaja u svetu, smatrao je da može doći do rata. Pod izgovorom da želi da poseti svog starog oca u Paragama, mestu koje se onda nalazilo pod austrougarskom vlašću, početkom 1875. reši da se vrati u svoj kraj. U proleće te godine, dr Radivoj dobije od turske vojne komande u Tiflisu dozvolu za odsustvo i dođe u svoje rodno mesto – Parage. Zadržao se kratko vreme kod oca i odande pošalje svojoj komandi u Tiflisu ostavku na službu u turskoj vojsci gde je bio tada u činu potpukovnika – lekara. Svoju tursku uniformu sa ostalim stvarima ostavi u Paragama, te u civilnom odelu preko Novog Sada pređe preko Drine u Bosnu – objašnjava naš sagovornik.
Poliglota
Za dr Radivoja Petrovića njegov prezimenjak, Paražanin, prota Dušan Petrović kaže da je svojom vedrinom i iskrenošću već pri prvom susretu osvajao čoveka. Bio je svestrano obrazovan, obdaren mnogostrukim spobnostima i prirodnom inteligencijom kojom je na prvom susretu zadobijao ljude.
– Od svojih roditelja dobio je primerno domaće vaspitanje, zatim i solidno srednjoškolsko obrazovanje, a na fakultetu u Beču stekao je odličnu stručnu spremu i široku kulturu. Govorio je perfektno francuski, engleski, nemački, ruski, turski, jermenski, mađarski i češki jezik. Sebe je najmanje štedeo onda kada je trebalo da pomogne drugima. Svojim prisustvom ranjenicima je ulivao veru i nadu za ozdravljenje. U svojoj prevelikoj skromnosti i nikada nije tražio nikakave počasti, priznanje, ni nagradu, čim je zadobio, silno poštovanje, ne samo kod ranjenih ratnika i civilnog stanovništva koje je lečio, nego i kod svojih pretpostavljenih viših oficira i generala. Krasila ga je fina i duboka osećajna duša. Svakoga je sa strpljenjem, razumevanjem i predusretljivošću saslušao – ističe Dušan Petrović.
Otišavši u Bosnu, najpre je posetio brojne prijatelje u Banjaluci, a potom se zaputio u Mostar i odande se priključio svojoj braći nevesinjskim ustanicima, koji su oskudevali u sanitetskoj službi i lekovima. Kada je u leto 1875. izbio Nevesinjski ustanak, on je već organizovao vrlo skromnim sredstvima sanitetsku službu čime je mnogim ustanicima spasavao živote.
Prota Petrović kaže da je doktor Radivoj bio među ustanicima, i u tim krajevima, sve do pred leto 1876. godine. Pre početka rata Srbije sa Turskom prešao je u Srbiju i stavio se na raspolaganje ministru vojske. Prvo je bio lekar drinske vojske, dobrovoljačkog korpusa, a kasnije moravske vojske, koja je bila pod komandom ruskog generala Černjaeva. Neprekidno je bio na bojištu gde je spasavao živote srpskih i ruskih vojnika. Iako je bio i sam dva puta ranjen, nije prezao ni od kakvih ratnih strahota, nego hrabar, srčan i čovekoljubiv, uvek je bio spreman, kao lekar, da žrtvuje i svoj život da bi spasao živote svojih drugova ratnika.
Iznuren od ratnih zbivanja po završetku leta 1878. odlazi u Aranđelovcu u kom se u poznu jesen razboljeva i umre u 38. godini. U ime srpskog Ministarstva vojnog od njega se oprostio njegov ratni drug pukovnik Popović rečima: „Tvoj plodan život položio si na oltar svoje oslobođene otadžbine baš onda kada si trebao kao slobodan građanin, u svojoj oslobođenoj otadžbini da se naslađuješ plodovima svoga požrtvovanog truda. Čovek bi morao biti obdaren poeta, da pesnički opeva tvoju ljubav i požrtvovanje koje si ti dao svome narodu i otadžbini, ili bi morao biti talentovani vajar da iskleše tvoju moralnu figuru. Tvoj svetao život i rad koji si dao za otadžbinu, služiće kao uzorni primer našim mlađim pokolenjima. Uvek si želeo da u slučaju tvoje smrti budeš sahranjen među ostalim znanim i neznanim ratnicima koji dadoše svoje živote za otadžbinu, i evo dočekasmo tvoju kobnu smrt. Mi ćemo tvoju želju ispuniti.“
– Posle obavljene crkvene pogrebne svečanosti, Radivojev stari otac i brat Stevan preuzeli su njegovo mrtvo telo i preneli ga iz Aranđelovca u Beograd, i sahranili ga pored ostalih palih ratnika na Beogradskom groblju na mestu današnjeg Tašmajdanskog parka. Kasnije, kada se to groblje moralo preseliti, dr Radivojeva rodbina u Novom Sadu bila je izveštena o tome, pa je njegove zemne ostatke 1909. prenela na Novo groblje u Beogradu i sahranila u novu kosturnicu. Opština beogradska sazidala je zajedničku spomen-kosturnicu, u koju je prenela sve, na tom groblju ranije sahranjene kosti poginulih i pomrlih ratnika u ratovima 1875-1878. godine i 1885. godine – kaže Dušan Petrović i dodaje da je tom prilikom greškom pored njegovog imena uklesana 1885. kao godina smrti, umesto 1878. kako je bilo na prvobitnom spomeniku.