ПРИЧА О ПАРАЖАНИНУ ДР РАДИВОЈУ ПЕТРОВИЋУ, УЧЕСНИКУ СРПСКО-ТУРСКИХ РАТОВА (1876-1878) Пожртвовани лекар и после смрти уз саборце
На списку учесника Српско–турског рата, од ког се ове године навршава век и по, сахрањених у спомен-костурници на Новом гробљу у Београду, налази се и име једног Бачванина.
Његовим посмртним остацима то је друго почивалиште у Београду. По сопственој жељи сахрањен је „међу осталим знаним и незнаним ратницима који дадоше своје животе за отаџбину“ првобитно на Ташмајданском гробљу, али како је оно пресељено и његове кости пренете су после Првог светског рата на место на ком се и данас налазе.
Ко је учесник невесињског устанка и српско – турских ратова из Парага на том београдском гробљу подробно пише некадашњи ректор Карловачке богословије и аутор више књига о архијерејима Српске православне цркве, протојереј-ставрофор Душан Н. Петровић у монографији тог села од настанка до 1941. године. У њој прота Петровић дужну пажњу посвећује свом мештанину желећи да отргне од заборава, како каже, ту моралну величину, лекара, патриоту кога је покривала прашина заборава , али и да се зна да су прекосавски Срби гледали у Србију која је била под Турцима као своју мајку.
– Др Радивoј Петровић, син Аркадија, угледног православног свештеника из Парага, бриљантни студент Медицинског факултета у Бечу, патриота, доктор медицинских наука, у преломним тренуцима српске историје, кад се једва на обзору наслућују први, рани зраци српске слободе, замењује извесност за неизвесност, богатство за сиромаштво, могућу блиставу академску и лекарску каријеру у најпознатијим европским престоницама за скиталачки и потуцалачки живот лекара српских, сељачких ратника по брдима и гудурама врлетне и кршне, али поносне српске Херцеговине. У јулу 1875. године састаје се са Петром Тунгузом, хајдучким харамбашом, у тада и сада јуначком српском Невесињу, где организује прву устаничку болницу. Петрова пушка запалила је тамни турски вилајет, разбудила успавану хришћанску Европу, и најавила долазак једног новог времена, а Радивојева рука видала ране српских ратника. Видала их је исто онако предано и нежно као што је видала ране и лечила болести српских ратника у Српско-турском рату 1876-1878, све до последњег издисаја у Аранђеловцу 1878. године – каже Душан Петровић.
По његовим речима, Радивој је рођен 1840. године у Парагама, од оца Аркадија (1805-1882), свештеника и мајке Марије, кћерке Аркадија Бирвалског, сомборског адвоката. Основну школу учио је у свом родном месту, гимназију у Врбасу, Новом Саду и Винковцима, где је и матурирао, а медицину у Бечу у ком је промовисан за доктора медицине 1864. године.
– У Бечу је за време студија стекао међу студентима Србима и Хрватима из Босне и Херцеговине, Далмације, Хрватске, Србије и Војводине одличне и бројне пријатеље са којима је и после одржавао тесне пријатељске везе. За време школског распуста преко лета сваке године је ишао са својим друговима на одмор у Босну и Херцеговину. Толико је заволео тамошњи народ, да је после завршених студија решио да се настани у тим крајевима, па је при крају 1864. године и остварио ту своју жељу. Лекарску праксу започео је у Бањалуци, одакле је одлазио у Приједор да лечи наш живаљ, који је онда био под влашћу турске империје. У то доба Бањалука, Приједор и околина били су настањени претежно нашим сународницима, који су живели у великом сиромаштву и заосталости под туђинском турском влашћу. Њих је Радивој бесплатно лечио и увек им је био на помоћи добрим саветима, па се по лекарској хуманости прочуо брзо по целом крају – прича прота Петровић.
После четворогодишњег рада у тим крајевима, каријеру наставља као војни лекар у Цариграду, у Тифлису у Јерменији, те у турским градовима Ерзуруму и Батуму, у које су били насилно одвођени људи из Босне и Херцеговине у турску војску.
– И тамо је др Радивој увек био од огромне користи, обилно их је штитио и помагао кад год се указала прилика. Због тога је и настојао да буде премештен из Цариграда у Тифлис. Доктор Радивој је и оданде са живим интересовањем пратио догађаје у Босни и Херцeговини и стално се интересовао за живот и судбину нашег народа у тим крајевима. Према извештајима пријатеља из тог подручја, а и по развоју осталих политичких догађаја у свету, сматрао је да може доћи до рата. Под изговором да жели да посети свог старог оца у Парагама, месту које се онда налазило под аустроугарском влашћу, почетком 1875. реши да се врати у свој крај. У пролеће те године, др Радивој добије од турске војне команде у Тифлису дозволу за одсуство и дође у своје родно место – Параге. Задржао се кратко време код оца и оданде пошаље својој команди у Тифлису оставку на службу у турској војсци где је био тада у чину потпуковника – лекара. Своју турску униформу са осталим стварима остави у Парагама, те у цивилном оделу преко Новог Сада пређе преко Дрине у Босну – објашњава наш саговорник.
Полиглота
За др Радивоја Петровића његов презимењак, Паражанин, прота Душан Петровић каже да је својом ведрином и искреношћу већ при првом сусрету освајао човека. Био је свестрано образован, обдарен многоструким спобностима и природном интелигенцијом којом је на првом сусрету задобијао људе.
– Од својих родитеља добио је примерно домаће васпитање, затим и солидно средњошколско образовање, а на факултету у Бечу стекао је одличну стручну спрему и широку културу. Говорио је перфектно француски, енглески, немачки, руски, турски, јерменски, мађарски и чешки језик. Себе је најмање штедео онда када је требало да помогне другима. Својим присуством рањеницима је уливао веру и наду за оздрављење. У својој превеликој скромности и никада није тражио никакаве почасти, признање, ни награду, чим је задобио, силно поштовање, не само код рањених ратника и цивилног становништва које је лечио, него и код својих претпостављених виших официра и генерала. Красила га је фина и дубока осећајна душа. Свакога је са стрпљењем, разумевањем и предусретљивошћу саслушао – истиче Душан Петровић.
Отишавши у Босну, најпре је посетио бројне пријатеље у Бањалуци, а потом се запутио у Мостар и оданде се прикључио својој браћи невесињским устаницима, који су оскудевали у санитетској служби и лековима. Када је у лето 1875. избио Невесињски устанак, он је већ организовао врло скромним средствима санитетску службу чиме је многим устаницима спасавао животе.
Прота Петровић каже да је доктор Радивој био међу устаницима, и у тим крајевима, све до пред лето 1876. године. Пре почетка рата Србије са Турском прешао је у Србију и ставио се на располагање министру војске. Прво је био лекар дринске војске, добровољачког корпуса, а касније моравске војске, која је била под командом руског генерала Черњаева. Непрекидно је био на бојишту где је спасавао животе српских и руских војника. Иако је био и сам два пута рањен, није презао ни од каквих ратних страхота, него храбар, срчан и човекољубив, увек је био спреман, као лекар, да жртвује и свој живот да би спасао животе својих другова ратника.
Изнурен од ратних збивања по завршетку лета 1878. одлази у Аранђеловцу у ком се у позну јесен разбољева и умре у 38. години. У име српског Министарства војног од њега се опростио његов ратни друг пуковник Поповић речима: „Твој плодан живот положио си на олтар своје ослобођене отаџбине баш онда када си требао као слободан грађанин, у својој ослобођеној отаџбини да се наслађујеш плодовима свога пожртвованог труда. Човек би морао бити обдарен поета, да песнички опева твоју љубав и пожртвовање које си ти дао своме народу и отаџбини, или би морао бити талентовани вајар да исклеше твоју моралну фигуру. Твој светао живот и рад који си дао за отаџбину, служиће као узорни пример нашим млађим поколењима. Увек си желео да у случају твоје смрти будеш сахрањен међу осталим знаним и незнаним ратницима који дадоше своје животе за отаџбину, и ево дочекасмо твоју кобну смрт. Ми ћемо твоју жељу испунити.“
– После обављене црквене погребне свечаности, Радивојев стари отац и брат Стеван преузели су његово мртво тело и пренели га из Аранђеловца у Београд, и сахранили га поред осталих палих ратника на Београдском гробљу на месту данашњег Ташмајданског парка. Касније, када се то гробље морало преселити, др Радивојева родбина у Новом Саду била је извештена о томе, па је његове земне остатке 1909. пренела на Ново гробље у Београду и сахранила у нову костурницу. Општина београдска сазидала је заједничку спомен-костурницу, у коју је пренела све, на том гробљу раније сахрањене кости погинулих и помрлих ратника у ратовима 1875-1878. године и 1885. године – каже Душан Петровић и додаје да је том приликом грешком поред његовог имена уклесана 1885. као година смрти, уместо 1878. како је било на првобитном споменику.