RADOŠ BAJIĆ PRIMA PRESTIŽNU NAGRADU, A POTOM STIŽE NAJIŠČEKIVANIJA PREMIJERA: 33. izdanje Festivala evropskog filma Palić ulazi u završnicu

Inspirisana istinitim događajima, priča je smeštena u zabačeno selo Mala Braina na jugu Srbije. Stanoje, ponosni seljak vezan za pradedovsko ognjište na planini Radan, živi sam sa bolesnim ocem, odolevajući pritiscima bande koja pljačka njegovu šumu i preti da mu otme zemlju.

Nakon očeve smrti ostaje potpuno sam. Jedne noći, pokušavajući da se odbrani, puca na siluetu u mraku i otkriva da je usmrtio medveda pod zaštitom države. Odjednom, čovek koga sistem godinama nije uspeo da zaštiti postaje osumnjičeni koga isti taj sistem progoni. 

Projekciji filma prethodiće dodela nagrade „Aleksandar Lifka“ u kategoriji domaćih stvaralaca, reditelju i glumcu Radošu Bajiću, koji tumači glavnu ulogu u „Čuvaru ikone...“, a potom će biti dodeljene i nagrade za najbolja festivalska ostvarenja, o kojima odlučuje žiri koji tvore Maja Herman Sekulić, srpska književnica, Monika Goti, programska menadžerka Filmskog festivala u Trstu, te Joana Flora, rumunska glumica i članica Evropske filmske akademije.

U fokusu jučerašnje festivalske konferencije za medije bila su pak ostvarenja prikazana prethodne večeri, pre svega protagonosti dva ostvarenja iz glavnog takmičarskog programa – „Nesrećna majka“ nemačke autorke Suzan Hajnrih i „Mo Papa“ estonske rediteljke, scenaristkinje i producentkinje Eve Megi.

Prvi film prati ženu koja živi sa partnerom i njihovom novorođenom bebom, ali majčinstvo doživljava kao osećaj zarobljenosti. Dvoje glavnih glumaca ovog ostvarenja Rosa Landers i Teo Kolaruso u prvi plan su, međutim, stavili ne samo sadržaj nego i njegov vizuelni aspekt – neobičan svet ispunjen bojama. 

„Film se u velikoj meri bavi stidom i osećajem krivice koje mnoge majke nose sa sobom. Ali stvoren je i jedan sasvim poseban univerzum. Divno je kako se fizička igra spojila sa sistemom osnovnih boja koje su povezane sa likovima: nesrećna majka je označena crvenom, Petar Pan zelenom, a to se ogleda i u samoj scenografiji, pa je, na primer, pod zelene boje. Bilo je važno odabrati koje će slike biti upotrebljene i u kojoj sceni. Taj vizuelni sloj je sam po sebi dovoljan razlog da se film gleda“, poruka je Rose Landers i Tea Kolarusa.

Govoreći o svom filmu „Mo Papa“, drami koja prati životnu priču 28-godišnjeg Eugena, koji izlazi iz zatvora posle deset godina, gde je služio kaznu zbog tragične nesreće u kojoj je stradao njegov mlađi brat, Eva Megi kaže da je film nastao kao deo pokreta koji se zove „Mo Movement“.

„Svi moji filmovi počinju rečju Mo, što u jednom estonskom dijalektu znači moj. Radimo na stvarnim lokacijama, bez unapred napisanog scenarija, bez šminke i trudimo se da prihvatimo sve što nam život i slučaj donesu. Filmove snimamo sa veoma malim budžetom, izvan industrije i van uobičajenog produkcionog sistema. A ja ne želim da pravim scenario samo zato što sistem to traži. Naravno, scenario je postojao – ali u mojoj glavi. Imala sam priču i jasnu ideju, a onda smo je zajedno razvijali sa glumcima i čitavom ekipom“, navela je estonska autorka.

Gošća festivala je bila i Rusudan Gaprindašvili, gruzijska rediteljka, scenaristkinja i producentkinja koja živi i radi u Nemačkoj. Njen najnoviji dugometražni dokumentarni film „Kako razgovarati sa Lidijom?“, koji je prikazan u okviru FEFP-a u selekciji „Novi evropski dokumentarci“, već je osvojio više međunarodnih priznanja.

Film prati Damijana, radnika migranta iz Moldavije, koji dolazi u ogroman logistički centar u Nemačkoj. Njegov rad organizuje i usmerava veštačka inteligencija po imenu Lidija – glas u slušalicama koji mu izdaje neprekidne instrukcije. 

Posebno poglavlje FEFP-a bilo je posvećeno dokumentarom ostvarenju Anite Panić „Sve o kralju po imenu Petar“. Ovaj dokumentarac, koji je premijerno prikazan lane, uzbudljiva je i intimna biografija izuzetne glumačke pojave i neobične ličnosti kakav je bio Petar Kralj.

Na suptilan, emotivan i duhovit način, javnosti se otkriva pojava čoveka koji je svojim životom i umetničkim delom zaslužio prezime Kralj. Ovoj dokumentarnoj biografiji prethodila je monografija, čiji je autor takođe bila Anita Panić. 

„Nažalost, ni monografija nije nastala za Kraljevog života – on nas je napustio 2011, a knjiga je objavljena dve godine kasnije, kada je započeto i snimanje dokumentarnog filma. Film inače počinje u Sremskoj Mitrovici, gradu u kojem je proveo detinjstvo, a koncipirala sam ga tako da zapravo pričam o fenomenu jednog velikog glumca ali istovremeno i renesansnog čoveka. Zato se film i zove „Sve o kralju po imenu Petar“, jer je Petar bio ne samo kralj glumačke scene već i kralju ljudske dobrote“, pojasnila je Anita Panić, potvrdivši da će, nakon Palića, ovo ostvarenje biti prikazano i na festivalu u Herceg Novom. 

„Dugo se bavim dokumentarnim filmom i imam običaj da kažem da dokumentarni film ima život leptira. Budući da kod nas još nije došlo vreme da se dokumentarci prikazuju u bioskopima, njihov život se praktično gasi nakon premijere i nekoliko festivalskih projekcija. Zato svaki autor treba da se bori da se produži život njegovog ostvarenja“, navela je Anita Panić. 

Predstavljajući novu knjigu „Srpski film: šezdesete“ njen autor Saša Radojević otkrio je da je ona nastala kao svojevrsno vraćanje ličnog duga, koji je osećao prema filmskim stvaraocima koji su delovali u posmatranom periodu.

„Moja ideja je bila da napravim neku vrstu inventara srpskog filma i podsetim na mnoge autore koji su praktično danas nevidljivi, jer su naprosto nestali iz glavnog toka. Dakle, da sve ono što se dešavalo u toj deceniji ponovo osvetlim, pa i ono što se nalazi na dnu fioke. Naravno, izlazili su na videlo tada i kosturi, ali i zaboravljeni biseri“, naveo je Saša Radojević. 

M. Stajić