РАДОШ БАЈИЋ ПРИМА ПРЕСТИЖНУ НАГРАДУ, А ПОТОМ СТИЖЕ НАЈИШЧЕКИВАНИЈА ПРЕМИЈЕРА: 33. издaње Фестивала европског филма Палић улази у завршницу

Инспирисана истинитим догађајима, прича је смештена у забачено село Мала Браина на југу Србије. Станоје, поносни сељак везан за прадедовско огњиште на планини Радан, живи сам са болесним оцем, одолевајући притисцима банде која пљачка његову шуму и прети да му отме земљу.

Након очеве смрти остаје потпуно сам. Једне ноћи, покушавајући да се одбрани, пуца на силуету у мраку и открива да је усмртио медведа под заштитом државе. Одједном, човек кога систем годинама није успео да заштити постаје осумњичени кога исти тај систем прогони. 

Пројекцији филма претходиће додела награде „Александар Лифка“ у категорији домаћих стваралаца, редитељу и глумцу Радошу Бајићу, који тумачи главну улогу у „Чувару иконе...“, а потом ће бити додељене и награде за најбоља фестивалска остварења, о којима одлучује жири који творе Маја Херман Секулић, српска књижевница, Моника Готи, програмска менаџерка Филмског фестивала у Трсту, те Јоана Флора, румунска глумица и чланица Европске филмске академије.

У фокусу јучерашње фестивалске конференције за медије била су пак остварења приказана претходне вечери, пре свега протагоности два остварења из главног такмичарског програма – „Несрећна мајка“ немачке ауторке Сузан Хајнрих и „Мо Папа“ естонске редитељке, сценаристкиње и продуценткиње Еве Меги.

Први филм прати жену која живи са партнером и њиховом новорођеном бебом, али мајчинство доживљава као осећај заробљености. Двоје главних глумаца овог остварења Роса Ландерс и Тео Коларусо у први план су, међутим, ставили не само садржај него и његов визуелни аспект – необичан свет испуњен бојама. 

„Филм се у великој мери бави стидом и осећајем кривице које многе мајке носе са собом. Али створен је и један сасвим посебан универзум. Дивно је како се физичка игра спојила са системом основних боја које су повезане са ликовима: несрећна мајка је означена црвеном, Петар Пан зеленом, а то се огледа и у самој сценографији, па је, на пример, под зелене боје. Било је важно одабрати које ће слике бити употребљене и у којој сцени. Тај визуелни слој је сам по себи довољан разлог да се филм гледа“, порука је Росе Ландерс и Теа Коларуса.

Говорећи о свом филму „Мо Папа“, драми која прати животну причу 28-годишњег Еугена, који излази из затвора после десет година, где је служио казну због трагичне несреће у којој је страдао његов млађи брат, Ева Меги каже да је филм настао као део покрета који се зове „Mo Movement“.

„Сви моји филмови почињу речју Mo, што у једном естонском дијалекту значи мој. Радимо на стварним локацијама, без унапред написаног сценарија, без шминке и трудимо се да прихватимо све што нам живот и случај донесу. Филмове снимамо са веома малим буџетом, изван индустрије и ван уобичајеног продукционог система. А ја не желим да правим сценарио само зато што систем то тражи. Наравно, сценарио је постојао – али у мојој глави. Имала сам причу и јасну идеју, а онда смо је заједно развијали са глумцима и читавом екипом“, навела је естонска ауторка.

Гошћа фестивала је била и Русудан Гаприндашвили, грузијска редитељка, сценаристкиња и продуценткиња која живи и ради у Немачкој. Њен најновији дугометражни документарни филм „Како разговарати са Лидијом?“, који је приказан у оквиру ФЕФП-а у селекцији „Нови европски документарци“, већ је освојио више међународних признања.

Филм прати Дамијана, радника мигранта из Молдавије, који долази у огроман логистички центар у Немачкој. Његов рад организује и усмерава вештачка интелигенција по имену Лидија – глас у слушалицама који му издаје непрекидне инструкције. 

Посебно поглавље ФЕФП-а било је посвећено документаром остварењу Аните Панић „Све о краљу по имену Петар“. Овај документарац, који је премијерно приказан лане, узбудљива је и интимна биографија изузетне глумачке појаве и необичне личности какав је био Петар Краљ.

На суптилан, емотиван и духовит начин, јавности се открива појава човека који је својим животом и уметничким делом заслужио презиме Краљ. Овој документарној биографији претходила је монографија, чији је аутор такође била Анита Панић. 

„Нажалост, ни монографија није настала за Краљевог живота – он нас је напустио 2011, а књига је објављена две године касније, када је започето и снимање документарног филма. Филм иначе почиње у Сремској Митровици, граду у којем је провео детињство, а конципирала сам га тако да заправо причам о феномену једног великог глумца али истовремено и ренесансног човека. Зато се филм и зове „Све о краљу по имену Петар“, јер је Петар био не само краљ глумачке сцене већ и краљу људске доброте“, појаснила је Анита Панић, потврдивши да ће, након Палића, ово остварење бити приказано и на фестивалу у Херцег Новом. 

„Дуго се бавим документарним филмом и имам обичај да кажем да документарни филм има живот лептира. Будући да код нас још није дошло време да се документарци приказују у биоскопима, њихов живот се практично гаси након премијере и неколико фестивалских пројекција. Зато сваки аутор треба да се бори да се продужи живот његовог остварења“, навела је Анита Панић. 

Представљајући нову књигу „Српски филм: шездесете“ њен аутор Саша Радојевић открио је да је она настала као својеврсно враћање личног дуга, који је осећао према филмским ствараоцима који су деловали у посматраном периоду.

„Моја идеја је била да направим неку врсту инвентара српског филма и подсетим на многе ауторе који су практично данас невидљиви, јер су напросто нестали из главног тока. Дакле, да све оно што се дешавало у тој деценији поново осветлим, па и оно што се налази на дну фиоке. Наравно, излазили су на видело тада и костури, али и заборављени бисери“, навео је Саша Радојевић. 

М. Стајић