HILJADE PRIJATELJA, A NEMAJU KOME DA SE POVERE Zašto su mladi sve usamljeniji u vremenu stalne povezanosti?

Poruka do prijatelja danas stiže za nekoliko sekundi, društvo je gotovo neprekidno na ekranu telefona, a kontakti se održavaju bez obzira na kilometre. Ipak, mogućnost da se sa nekim razgovara u svakom trenutku ne znači nužno i da postoji osoba kojoj možemo da kažemo ono što nas zaista muči.

To iskustvo poznato je i dvadesettrogodišnjem mladiću koji se iz manje sredine preselio u veći grad zbog bolje poslovne prilike. Prijatelji su ostali u rodnom mestu, a kontakte sa njima i porodicom svakodnevno održava posredstvom društvenih mreža. Kada se vikendom vrati kući, i dalje ih smatra prijateljima, ali oseća da više ne pripada tom društvu kao ranije i da sa mnogim stvarima nije u toku.

U gradu u kojem sada živi radi u proizvodnom pogonu svakodnevno je okružen kolegama, ali ih ne doživljava kao prijatelje jer se van posla ne druže. Najveća promena za njega nije to što nema sa kim da razgovara, već što se s vremenom udaljio od ljudi kojima je ranije mogao da se poveri. O problemima koje ne želi da deli sa porodicom sada uglavnom ćuti.

Pripadanje kao zaštitni faktor

Kada se govori o usamljenosti, odgovornost se lako može prebaciti na pojedinca – da treba više da izlazi, upoznaje ljude ili bude otvoreniji. Stručnjaci, međutim, ukazuju i na značaj okruženja u kojem mladi odrastaju, studiraju i rade.

Jelena Ivić ističe da socijalna mreža koju čine porodica, prijatelji, partner i kolege predstavlja važan oslonac za mentalno zdravlje. Poseban značaj pridaje odnosu u kojem čovek može iskreno da razgovara i pokaže ranjivost.

Katarina Berežni naglašava da su zato važna mesta na kojima mladi mogu da upoznaju druge bez pritiska da odmah moraju da stvore prijateljstvo. Sport, volontiranje, studentske i omladinske organizacije, radionice i kulturne aktivnosti omogućavaju da se odnosi postepeno razvijaju oko zajedničkih interesovanja.

– One ne nude samo aktivnost, već mogu da pruže i osećaj da negde pripadamo – navodi Berežni.

Da usamljenost ne treba izjednačavati sa samoćom, ističe master psiholog Instituta za javno zdravlje Vojvodine Ana Ljubičić. Samoća može biti trenutna i ne mora predstavljati problem, dok je usamljenost subjektivni osećaj nedostatka povezanosti sa drugom osobom.

– Danas imamo više nego ikada prilika da održavamo odnose, ali nije bitan kvantitet, nego kvalitet. Možemo imati deset osoba sa kojima smo u kontaktu, ali ako nemamo osećaj da im možemo iskreno reći nešto što nam je važno, taj odnos ne može da ispuni naše potrebe – objašnjava Ljubičić.

Prema istraživanju „Ponašanje u vezi sa zdravljem dece školskog uzrasta u Republici Srbiji 2022” Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut”, 13,3 odsto ispitanih učenika navelo je da se tokom prethodnih 12 meseci osećalo usamljeno većinu vremena ili uvek.

Kada sagovornik postane četbot

Pored društvenih mreža, pred stručnjake se poslednjih godina postavlja i novo pitanje – šta se dešava kada mlada osoba razgovor i podršku počne da traži od četbota zasnovanog na veštačkoj inteligenciji. Jelena Ivić ukazuje da mladima takav razgovor može biti privlačan zbog stalne dostupnosti četbota, strpljenja i manjeg osećaja odgovornosti za ono što su napisali nego kada se poveravaju drugoj osobi. Prema njenoj oceni, upravo je tu važno imati na umu ono što nedostaje digitalnom sagovorniku – uzajamni ljudski odnos. Ivićeva naglašava da je za mentalno zdravlje značajna mreža stvarnih odnosa u kojima čovek može da bude ranjiv i dobije podršku. Njeno zapažanje ne znači da se samo korišćenje četbota može izjednačiti sa usamljenošću, niti da se na osnovu njega može zaključiti da veštačka inteligencija uzrokuje problem. Ono, međutim, otvara novo pitanje u vremenu stalne digitalne dostupnosti: može li razgovor koji je uvek na raspolaganju da zadovolji istu potrebu kao odnos u kojem nas druga osoba poznaje, pamti i sa nama gradi bliskost?

Podaci Svetske zdravstvene organizacije pokazuju i da su mlađe generacije među najizloženijima ovom osećanju. Procenjena stopa usamljenosti na globalnom nivou najviša je među adolescentima od 13 do 17 godina – 20,9 odsto, dok među mladima od 18 do 29 godina iznosi 17,4 odsto. Ljubičićeva objašnjava da su mladi posebno osetljivi i zbog perioda u kojem još oblikuju identitet, menjaju stavove, sredine i društva kojima pripadaju.

Koliko broj ljudi oko nas može malo da kaže o osećaju bliskosti pokazuje iskustvo dvadesettrogodišnje studentkinje iz Novog Sada. Ima društvo na fakultetu, izlazi i svakodnevno se dopisuje sa prijateljima. Ipak, kada joj se dogodi nešto što je zaista pogodi, često ne zna kome bi to ispričala.

– Ne mogu da kažem da nemam prijatelje. Imam društvo na fakultetu, izlazimo, dopisujemo se svaki dan, šaljemo jedni drugima mimove i stalno sam sa nekim u kontaktu. Ali kada mi se desi nešto što me stvarno pogodi, često shvatim da ne znam kome bih to rekla. Kao da za neke ozbiljnije stvari nema prostora – priča ona.

Ranije je imala jednu ili dve prijateljice sa kojima je mogla da razgovara o svemu. Danas ima više ljudi oko sebe, ali ponekad oseća da pred njima treba da bude raspoložena, da se šali i „ne komplikuje previše”. Ne sumnja da je prijatelji vole, ali nije sigurna da pred svima može da bude potpuno svoja.

Upravo mogućnost da se pred bliskom osobom pokaže ranjivost Ljubičićeva izdvaja kao važan deo emocionalne stabilnosti. Čoveku je, kaže, potreban osećaj da bliskoj osobi može da pokaže problem i ranjivost, a da zbog toga ne bude osuđen.

Katarina Berežni iz Psihološkog savetovališta „Alma” u svom radu primećuje da usamljenost retko bude prvi razlog zbog kojeg se mladi javljaju na psihoterapiju. Češće govore o anksioznosti, nezadovoljstvu sobom, problemima u odnosima, osećaju da se ne uklapaju ili životnim promenama, da bi se kroz razgovor došlo i do toga da se ne osećaju dovoljno povezano sa ljudima oko sebe.

Životne promene poput odlaska na fakultet, preseljenja ili prvog posla mogu dodatno da pojačaju taj osećaj jer se menjaju svakodnevica, okruženje i dotadašnji oslonci. To se prepoznaje i u iskustvu mladog sagovornika koji je nakon preseljenja zadržao kontakte, ali ne i isti osećaj pripadnosti.

Značaj pripadanja prepoznat je i u istraživanju „Fit to Belong”, sprovedenom kroz razgovore sa 29 adolescenata iz pet evropskih zemalja, među kojima je bilo šestoro mladih iz Srbije. Reč je o kvalitativnom istraživanju, pa rezultati nisu procena rasprostranjenosti usamljenosti u Srbiji. Ipak, učesnici iz različitih zemalja usamljenost su opisivali na sličan način, a među važnim temama pojavili su se isključenost, nedostatak povezanosti sa okruženjem i teškoće da se otvore drugima.

Zbog osetljivosti teme i razgovora o ličnim iskustvima sa usamljenošću i mentalnim zdravljem, imena dvoje mladih sagovornika u tekstu su izbačena. Njihovi pravi identiteti poznati su autoru.

U vremenu u kojem se veliki deo odnosa održava preko ekrana, društvene mreže je gotovo nemoguće zaobići. Ipak, Ljubičićeva upozorava da ih ne treba jednostavno proglasiti uzrokom usamljenosti.

– Društvene mreže nisu ni dobre ni loše, ali mogu postati zabrinjavajuće kada zbog njih izgubimo stvarni kontakt sa drugim osobama – kaže Ana Ljubičić.

Master psiholog Jelena Ivić, predstavnica mreže organizacija „Sazvežđe” iz UG „Patrija”, ukazuje na značaj bliskih odnosa za mentalno zdravlje. Prema njenim rečima, socijalna mreža koju čine porodica, prijatelji, partner i kolege predstavlja važan izvor podrške, a posebno je značajno postojanje odnosa u kojem osoba može da se otvori i pokaže ranjivost.

Usamljenost nije dijagnoza niti svaki njen period zahteva stručnu intervenciju. Pažnju treba obratiti kada dugo traje, postaje intenzivnija ili značajno narušava svakodnevno funkcionisanje. U javnom zdravlju, dodaje Ana Ljubičić, ni procenti o usamljenosti ne bi trebalo da ostanu samo brojevi.

– Procente ne gledamo samo kao broj, već kao priliku da mladima napravimo okruženje u kojem mogu da se razvijaju – ističe Ljubičić.

Možda se upravo tu nalazi i deo odgovora na pitanje s početka. Generacija koja može da uspostavi kontakt gotovo trenutno nije time dobila garanciju bliskosti. Između poruka, fotografija i neprekidne komunikacije ostaje pitanje koje tehnologija sama ne može da reši – da li među svim tim ljudima postoji neko pred kim možemo da budemo ranjivi, a da se i dalje osećamo prihvaćeno.

Boris Guran