ХИЉАДЕ ПРИЈАТЕЉА, А НЕМАЈУ КОМЕ ДА СЕ ПОВЕРЕ Зашто су млади све усамљенији у времену сталне повезаности?

Порука до пријатеља данас стиже за неколико секунди, друштво је готово непрекидно на екрану телефона, а контакти се одржавају без обзира на километре. Ипак, могућност да се са неким разговара у сваком тренутку не значи нужно и да постоји особа којој можемо да кажемо оно што нас заиста мучи.

То искуство познато је и двадесеттрогодишњем младићу који се из мање средине преселио у већи град због боље пословне прилике. Пријатељи су остали у родном месту, а контакте са њима и породицом свакодневно одржава посредством друштвених мрежа. Када се викендом врати кући, и даље их сматра пријатељима, али осећа да више не припада том друштву као раније и да са многим стварима није у току.

У граду у којем сада живи ради у производном погону свакодневно је окружен колегама, али их не доживљава као пријатеље јер се ван посла не друже. Највећа промена за њега није то што нема са ким да разговара, већ што се с временом удаљио од људи којима је раније могао да се повери. О проблемима које не жели да дели са породицом сада углавном ћути.

Припадање као заштитни фактор

Када се говори о усамљености, одговорност се лако може пребацити на појединца – да треба више да излази, упознаје људе или буде отворенији. Стручњаци, међутим, указују и на значај окружења у којем млади одрастају, студирају и раде.

Јелена Ивић истиче да социјална мрежа коју чине породица, пријатељи, партнер и колеге представља важан ослонац за ментално здравље. Посебан значај придаје односу у којем човек може искрено да разговара и покаже рањивост.

Катарина Бережни наглашава да су зато важна места на којима млади могу да упознају друге без притиска да одмах морају да створе пријатељство. Спорт, волонтирање, студентске и омладинске организације, радионице и културне активности омогућавају да се односи постепено развијају око заједничких интересовања.

– Оне не нуде само активност, већ могу да пруже и осећај да негде припадамо – наводи Бережни.

Да усамљеност не треба изједначавати са самоћом, истиче мастер психолог Института за јавно здравље Војводине Ана Љубичић. Самоћа може бити тренутна и не мора представљати проблем, док је усамљеност субјективни осећај недостатка повезаности са другом особом.

– Данас имамо више него икада прилика да одржавамо односе, али није битан квантитет, него квалитет. Можемо имати десет особа са којима смо у контакту, али ако немамо осећај да им можемо искрено рећи нешто што нам је важно, тај однос не може да испуни наше потребе – објашњава Љубичић.

Према истраживању „Понашање у вези са здрављем деце школског узраста у Републици Србији 2022” Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут”, 13,3 одсто испитаних ученика навело је да се током претходних 12 месеци осећало усамљено већину времена или увек.

Када саговорник постане четбот

Поред друштвених мрежа, пред стручњаке се последњих година поставља и ново питање – шта се дешава када млада особа разговор и подршку почне да тражи од четбота заснованог на вештачкој интелигенцији. Јелена Ивић указује да младима такав разговор може бити привлачан због сталне доступности четбота, стрпљења и мањег осећаја одговорности за оно што су написали него када се поверавају другој особи. Према њеној оцени, управо је ту важно имати на уму оно што недостаје дигиталном саговорнику – узајамни људски однос. Ивићева наглашава да је за ментално здравље значајна мрежа стварних односа у којима човек може да буде рањив и добије подршку. Њено запажање не значи да се само коришћење четбота може изједначити са усамљеношћу, нити да се на основу њега може закључити да вештачка интелигенција узрокује проблем. Оно, међутим, отвара ново питање у времену сталне дигиталне доступности: може ли разговор који је увек на располагању да задовољи исту потребу као однос у којем нас друга особа познаје, памти и са нама гради блискост?

Подаци Светске здравствене организације показују и да су млађе генерације међу најизложенијима овом осећању. Процењена стопа усамљености на глобалном нивоу највиша је међу адолесцентима од 13 до 17 година – 20,9 одсто, док међу младима од 18 до 29 година износи 17,4 одсто. Љубичићева објашњава да су млади посебно осетљиви и због периода у којем још обликују идентитет, мењају ставове, средине и друштва којима припадају.

Колико број људи око нас може мало да каже о осећају блискости показује искуство двадесеттрогодишње студенткиње из Новог Сада. Има друштво на факултету, излази и свакодневно се дописује са пријатељима. Ипак, када јој се догоди нешто што је заиста погоди, често не зна коме би то испричала.

– Не могу да кажем да немам пријатеље. Имам друштво на факултету, излазимо, дописујемо се сваки дан, шаљемо једни другима мимове и стално сам са неким у контакту. Али када ми се деси нешто што ме стварно погоди, често схватим да не знам коме бих то рекла. Као да за неке озбиљније ствари нема простора – прича она.

Раније је имала једну или две пријатељице са којима је могла да разговара о свему. Данас има више људи око себе, али понекад осећа да пред њима треба да буде расположена, да се шали и „не компликује превише”. Не сумња да је пријатељи воле, али није сигурна да пред свима може да буде потпуно своја.

Управо могућност да се пред блиском особом покаже рањивост Љубичићева издваја као важан део емоционалне стабилности. Човеку је, каже, потребан осећај да блиској особи може да покаже проблем и рањивост, а да због тога не буде осуђен.

Катарина Бережни из Психолошког саветовалишта „Алма” у свом раду примећује да усамљеност ретко буде први разлог због којег се млади јављају на психотерапију. Чешће говоре о анксиозности, незадовољству собом, проблемима у односима, осећају да се не уклапају или животним променама, да би се кроз разговор дошло и до тога да се не осећају довољно повезано са људима око себе.

Животне промене попут одласка на факултет, пресељења или првог посла могу додатно да појачају тај осећај јер се мењају свакодневица, окружење и дотадашњи ослонци. То се препознаје и у искуству младог саговорника који је након пресељења задржао контакте, али не и исти осећај припадности.

Значај припадања препознат је и у истраживању „Fit to Belong”, спроведеном кроз разговоре са 29 адолесцената из пет европских земаља, међу којима је било шесторо младих из Србије. Реч је о квалитативном истраживању, па резултати нису процена распрострањености усамљености у Србији. Ипак, учесници из различитих земаља усамљеност су описивали на сличан начин, а међу важним темама појавили су се искљученост, недостатак повезаности са окружењем и тешкоће да се отворе другима.

Због осетљивости теме и разговора о личним искуствима са усамљеношћу и менталним здрављем, имена двоје младих саговорника у тексту су избачена. Њихови прави идентитети познати су аутору.

У времену у којем се велики део односа одржава преко екрана, друштвене мреже је готово немогуће заобићи. Ипак, Љубичићева упозорава да их не треба једноставно прогласити узроком усамљености.

– Друштвене мреже нису ни добре ни лоше, али могу постати забрињавајуће када због њих изгубимо стварни контакт са другим особама – каже Ана Љубичић.

Мастер психолог Јелена Ивић, представница мреже организација „Сазвежђе” из УГ „Патрија”, указује на значај блиских односа за ментално здравље. Према њеним речима, социјална мрежа коју чине породица, пријатељи, партнер и колеге представља важан извор подршке, а посебно је значајно постојање односа у којем особа може да се отвори и покаже рањивост.

Усамљеност није дијагноза нити сваки њен период захтева стручну интервенцију. Пажњу треба обратити када дуго траје, постаје интензивнија или значајно нарушава свакодневно функционисање. У јавном здрављу, додаје Ана Љубичић, ни проценти о усамљености не би требало да остану само бројеви.

– Проценте не гледамо само као број, већ као прилику да младима направимо окружење у којем могу да се развијају – истиче Љубичић.

Можда се управо ту налази и део одговора на питање с почетка. Генерација која може да успостави контакт готово тренутно није тиме добила гаранцију блискости. Између порука, фотографија и непрекидне комуникације остаје питање које технологија сама не може да реши – да ли међу свим тим људима постоји неко пред ким можемо да будемо рањиви, а да се и даље осећамо прихваћено.

Борис Гуран