(FOTO) ZGRADE KOJE ČUVAJU DUH EPOHE Iza fasade na Beogradskom keju 7 skrivaju se medicinski skandali i BURNA ISTORIJA

Zajedno, ova tri velelepna zdanja čine jedan od najprepoznatljivijih arhitektonskih potpisa uz Dunav i svako od njih nosi bogatu i neobičnu prošlost.

Zgrada broj 7 ima verovatno i najzanimljiviju istoriju jer su se u njoj smenjivali sanatorijum, administrativne kancelarije i institucije koje su obeležile život uz Dunav.

Zgrada s neobičnom prošlošću i još neobičnijim pričama

Jedno od najupečatljivijih imena koje se vezuje za ovu zgradu svakako je dr Slavko Uzelac, hirurg čija je sudbina tesno isprepletena sa ovim objektom. Tokom racije 1942. godine, dr Uzelac je ubijen upravo ispred svog sanatorijuma, u trenutku kada je, kako svedoče brojni izvori, još uvek nosio beli mantil. Ipak, njegova profesionalna biografija bila je burna mnogo pre tragičnog kraja.

Prema rukopisnoj građi koja se čuva u Muzeju grada Novog Sada, objekat na uglu Beogradskog keja i Dunavske ulice prvobitno je krajem dvadesetih godina izgrađen kao zgrada namenjena carinskim činovnicima. 

Iako je u stvarnosti imao administrativnu namenu, tokom vremena se stvorila urbana legenda da je tu postojao sanatorijum u kojem je dr Uzelac izveo jednu od najkontroverznijih operacija u istoriji jugoslovenske medicine.

Transplantacija koja je potresla javnost

Priču koja je ovu zgradu učinila mitskom započeo je događaj iz 1929. godine. Tada je u Petrovaradinskoj tvrđavi pogubljen vojnik Hasan Miftar Jusufović, osuđen zbog trostrukog ubistva. 

Odmah nakon egzekucije, dvojica lekara silaze u tek iskopanu raku da potvrde smrt i preuzmu materijal za transplantaciju. Odatle počinje jedna od najneobičnijih medicinskih epizoda našeg regiona.

Testisi su odneseni u sanatorijum dr Uzelca i presađeni dvojici dobrovoljaca. Prvih dana novine su pisale da su pacijenti dobro podneli operaciju, ali brzo je usledio skandal. Prva izveštavanja o poboljšanju stanja pacijenata nisu bila potkrepljena medicinskim činjenicama, pa je postupak izazvao oštru reakciju kolega.

Optužbe kolega i sudski epilog

Čuveni ginekolog i kolekcionar dr Branko Ilić istakao je da transplantat ne može funkcionisati bez uspostavljene krvne cirkulacije, što je u tadašnjim uslovima bilo tehnički nemoguće. Oštro je zamerio dr Uzelcu što nije uradio ni osnovne preglede donatora i pacijenata, što je slučaj odmah dovelo pred Lekarsku komoru, a potom i pred sud.

Iako je na kraju izbegao stroge sankcije, ugled dr Uzelca je trajno narušen. Ipak, on nastavlja da radi, pa čak i 1936. godine ponovo izvodi transplantaciju testisa, ovoga puta sa živog donora, što ga ponovo dovodi u sukob sa zakonom. Rad u svom sanatorijumu nastavio je sve do januara 1942, kada je tragično stradao tokom racije.

Posle Drugog svetskog rata, kao i mnogi objekti u centralnim delovima Novog Sada, i ova zgrada ulazi u period državnog upravljanja. Nacionalizacija je promenila ne samo vlasničku strukturu već i njenu namenu. Sanatorijum prestaje da postoji, a prelaze u državno vlasništvo.

Tokom druge polovine 20. veka zgrada postaje značajan administrativni centar. Najduže je povezivana sa Vodoprivrednim društvom „Šajkaška“, koje upravlja kanalima, nasipima i vodnim resursima ovog područja. Upravo se na ovoj adresi decenijama odvija organizacija poslova koji su presudni za vodni režim u Bačkoj.

Projekat “Dvorci i velelepna zdanja Vojvodine – raskošni čuvari istorije“ realizuje Dnevnik Vojvodina press doo, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.