Gorki u interpretaciji „Lazinih” gimnazijalaca

Reč je o pozorišnom komadu nastalom po motivima ranih priča Maksima Gorkog, u kojem učestvuje devet učenika, uz pomoć profesora i u režiji direktora škole. Radnja je smeštena na jednom tavanu koji uskraćuje slobodu grupi ptica i smuku.

– Učenici, prividno, igraju dečje, bajkoliko, ali u suštini nose vrlo ozbiljnu poruku – objašnjava direktor Gimnazije i reditelj komada Vukašin Lazović. – Tako u predstavi, na primer, imate smrt koja se bliži, nosi ljude, nagoveštava mutni, crni talas jednog vremena. U tim naslućivanjima sve ptice beže i sele se, ali vrabac, mali i pravdoljubiv, srčan, ostaje i pokazuje da nije hrabar samo soko, koji je velik, nego i mali vrabac. On poziva na pobunu i slobodu i na kraju će zbog toga i da ga linčuju. To su nagoveštaji stavova mladog čoveka, još neafirmisanog pisca, o tome da svako biće ima elementarno pravo na slobodu, što je i osnovna ideja predstave. Prostor u kojem se drama odvija,tesan tavan koji nagoveštava čežnju za slobodom, pun je igre, radosti, bola, sukoba, želje, kao i ovaj svet.

Lazović kaže da je predstava koja putuje u Rusiju zapravo kolektivni čin, kojem su, ravnopravno s njim, kreativno doprinosili i učenici-glumci. Osim toga, značajnu pomoć dobili su i od bivše učenice, a sada profesionalne glumice Sonje Leštar, koja je radila postavku i scenski pokret. S obzirom na to da je predstava na srpskom, a igraće se pred inostranom publikom, „Lazina” ekipa ima komplikovan zadatak da prenese poruku i emociju na alternativne načine. Stoga, predstava je većim delom koreo-drama, u kojoj preovlađuju pokret i muzika.

– Igram jednu od tri vrane-zloslutnice, koje kroz predstavu pesmom najavljuju svima crne dane – kaže učenica četvrtog razreda Hana Fa. – U jednom trenutku se čak i priklonimo vrapcu, ali se na kraju ipak odlučimo da ga linčujemo.

Vrapčića pravednika igra, takođe četvrtakinja, Emilija Leković, koja u predstavi poziva sve ptice na revoluciju, da krenu u bolje sutra. Iako isprva podržan, vrabac na kraju biva žrtva svojih sunarodnika, što je, kaže Emilija, „realna slika onoga što će snaći svakog ko želi da promeni nešto nabolje i navede ljude da se pokrenu”. Kroz celu priču publiku vodi  eho pisca Gorkog, u interpretaciji maturanta Aleksandra Tobdžića.

Za nastanak školskog teatra u „Lazinoj” gimnaziji u velikoj meri zaslužan je direktor Vukašin Lazović, koji je, kao nekadašnji nastavnik Scenske umetnosti u Pedagoškoj školi, uticao na razvoj dramske sekcije, a onda i gimnazijskog teatra. Sve je dovelo do toga da škola već dvanaest godina ima pravu pozorišnu salu s 215 mesta i svim uslovima za igranje. Danas je školski teatar zaštini znak Gimnazije, a predstave se igraju svakodnevno.

– Igram ulogu koja je izuzetno zahtevna – kaže Tobdžić, čije je petogodišnje bavljenje iglumom preraslo u ljubav i nameru da na jesen upiše Akademiju umetnosti. – Lik nije u celosti izgrađen, pošto i jesam i nisam Maksim Gorki, sve sam to već video, znam da je bilo, ali i da će biti.

Aleksandar kaže da ga je gluma sasvim slučajno privukla, a put ga je naveo da pred kraj osnovne škole čak i zaigra u televizijskoj seriji „Pundravci”. Upravo ga je ljubav prema sceni i navela da upiše „Lazinu” gimnaziju jer je to jedina srednja škola koja ima pozoršnu salu sa svom opremom i razvijeno školsko pozorište.

D. Ristić