Горки у интерпретацији „Лазиних” гимназијалаца

Реч је о позоришном комаду насталом по мотивима раних прича Максима Горког, у којем учествује девет ученика, уз помоћ професора и у режији директора школе. Радња је смештена на једном тавану који ускраћује слободу групи птица и смуку.

– Ученици, привидно, играју дечје, бајколико, али у суштини носе врло озбиљну поруку – објашњава директор Гимназије и редитељ комада Вукашин Лазовић. – Тако у представи, на пример, имате смрт која се ближи, носи људе, наговештава мутни, црни талас једног времена. У тим наслућивањима све птице беже и селе се, али врабац, мали и правдољубив, срчан, остаје и показује да није храбар само соко, који је велик, него и мали врабац. Он позива на побуну и слободу и на крају ће због тога и да га линчују. То су наговештаји ставова младог човека, још неафирмисаног писца, о томе да свако биће има елементарно право на слободу, што је и основна идеја представе. Простор у којем се драма одвија,тесан таван који наговештава чежњу за слободом, пун је игре, радости, бола, сукоба, жеље, као и овај свет.

Лазовић каже да је представа која путује у Русију заправо колективни чин, којем су, равноправно с њим, креативно доприносили и ученици-глумци. Осим тога, значајну помоћ добили су и од бивше ученице, а сада професионалне глумице Соње Лештар, која је радила поставку и сценски покрет. С обзиром на то да је представа на српском, а играће се пред иностраном публиком, „Лазина” екипа има компликован задатак да пренесе поруку и емоцију на алтернативне начине. Стога, представа је већим делом корео-драма, у којој преовлађују покрет и музика.

– Играм једну од три вране-злослутнице, које кроз представу песмом најављују свима црне дане – каже ученица четвртог разреда Хана Фа. – У једном тренутку се чак и приклонимо врапцу, али се на крају ипак одлучимо да га линчујемо.

Врапчића праведника игра, такође четвртакиња, Емилија Лековић, која у представи позива све птице на револуцију, да крену у боље сутра. Иако испрва подржан, врабац на крају бива жртва својих сународника, што је, каже Емилија, „реална слика онога што ће снаћи сваког ко жели да промени нешто набоље и наведе људе да се покрену”. Кроз целу причу публику води  ехо писца Горког, у интерпретацији матуранта Александра Тобџића.

За настанак школског театра у „Лазиној” гимназији у великој мери заслужан је директор Вукашин Лазовић, који је, као некадашњи наставник Сценске уметности у Педагошкој школи, утицао на развој драмске секције, а онда и гимназијског театра. Све је довело до тога да школа већ дванаест година има праву позоришну салу с 215 места и свим условима за играње. Данас је школски театар заштини знак Гимназије, а представе се играју свакодневно.

– Играм улогу која је изузетно захтевна – каже Тобџић, чије је петогодишње бављење иглумом прерасло у љубав и намеру да на јесен упише Академију уметности. – Лик није у целости изграђен, пошто и јесам и нисам Максим Горки, све сам то већ видео, знам да је било, али и да ће бити.

Александар каже да га је глума сасвим случајно привукла, а пут га је навео да пред крај основне школе чак и заигра у телевизијској серији „Пундравци”. Управо га је љубав према сцени и навела да упише „Лазину” гимназију јер је то једина средња школа која има позоршну салу са свом опремом и развијено школско позориште.

Д. Ристић