KAKO JE ĐORĐE ĐOKA DUNĐERSKI ZA JEDNO VEČE SPISKAO 300.000 KRUNA Dug težak 91 kilogram zlata

Među radovima učesnika skupa koji se sa različitih aspekata bave porodicom, izdvaja se jedan koji je prikazuje u sasvim drugačijem svetlu. 

Prof. dr Ferenc Nemet pozabavio se naime kartaškom aferom sina Lazara Dunđerskog, Đorđa Đoke Dunđerskog, koja spada u red najvećih u Mađarskoj, kako po visini duga, tako i po interesovanju javnosti za taj slučaj.

Afera je, kako navodi profesor Nemet, trajala čitavu godinu, od novembra 1903. do novembra sledeće godine, a u njoj je, pored bogataškog sina, tada rezervnog poručnika 12. Ugarskog puka Đorđa Dunđerskog i dve godine mlađeg mu brata Gedeona, učestvovao i narodni poslanik Đerđ Sacelari. Povod za nju je bila basnoslovna suma od 300.000 mađarskih kruna iliti sadašnjih oko sedam miliona evra koju su braća Dunđerski praktično tokom jedne noći izgubila na kartama! Za te pare u ono vreme u Budimpešti, gde je odigrana partija karata koja je izazvala ogroman interes javnosti, a posebno tadašnje štampe, moglo se kupiti nešto više od 91 kilograma zlata, a u provinciji dvorac sa posedom od nekoliko stotina hektara ili petnaestak četvorosobnih stanova u srcu prestonice Mađarske.

Članovima porodice Dunđerski krajem 19. i početkom 20. veka, uz učešća na važnijim elitnim priredbama, proslavama, sportskim i kulturnim dešavanjima, nisu bile strane ni zabave poput kartanja. To je važilo pre svega za muški deo familije pa su se tako Đorđe i Gedeon novembra 1903. u Orfeumu u blizini Narodnog pozorišta, veoma popularnoj, elitnoj, gotovo dekadentnoj kafani, jednoj od dve u koju su najčešće zalazili kada dođu u Budimpeštu, upustili u tada popularnu igru ferbli sličnu pokeru sa Sacelarijem, vrsnim imućnim trgovcem, koji je bio i član rukovodstva Peštanske štedionice,.

Famozna partija karata, koju je je inicirao Dunđerski, odigrana je uveče 4. novembra 1903. posle programa u separeu kafane Orfeum. Dunđerski i Sacelari su naime igrali sve do jutra, Joka je bio u debelom minusu, ali taj dug nije platio. Umesto toga, navodno je pao dogovor da se partija nastavi sutradan, ali se Đorđe u dogovoreno vreme nije pojavio. Kartanje je, ipak, nastavljeno u stanu Bele Halasa uz Gedeonovo prisustvo koji se uključio u igru i poduže vreme se kartao umesto brata. Njih dvojica najpre uspevaju da smanje dug, ali je na kraju on ipak dostigao neverovatnu cifru od 301.000 kruna. 

S obzirom na seznaciju koju je slučaj izazvao, interesovanje štampe je bilo više nego logično, te ga je pratilo najmanje desetak novina, koje su se utrkivale da iznesu što ekskluzivnije i pikantnije detalje afere. U takvoj situaciji, teško je bilo utvrditi činjenično stanje, tim pre što su obe strane imale svoju verziju, a pisanog traga o dugu – nije bilo. 

Shodno tome, porodica Dunđerski je pokušala da pribegne raznim lukavstvima ne bi li izbegla isplatu obligacije. Posle neuspešnih pokušaja pregovora, pribeglo se uvođenju arbitraže u slučaj, ali ni to nije pomoglo budući da se Dunđerski nisu pojavili na zakazanom sastanku, nego su poslali lekarsko uverenje po kom je Joka „povremeno neuračunljiv“. Išli su dotle da su tvrdili da je Đorđe poslednjih pet godina imao problema sa živcima, da se lečio u većim evropskim sanatorijumima, kao i da je u Orfeumu bio pijan kad je došao i da ga je tako pijanog u sitne sate Sacelari odveo u kafanu Batori gde su se kartali, da je za visinu duga saznao tek sutradan od jednog svedoka... i mnogo toga još.

Partije karata u separeu elitne budimpeštanske kafane „Orfej”  bile su stvar prestiža, iako ih vlasti nisu dozvoljavale

Sacelari je negirao te tvrdnje pozivajući se upravo na svedoke, a pogotovo na Gedeonove reči da će dug brata isplatiti u pet rata, svake godine po 60.000 kruna. Sve to je slučaj udaljilo od kraja. Arbitraža je prestala da radi nakon Jokinog odlaska na psihijatriju i posle lekarskog uverenja, a raspleta nije bilo. Istina, prepucavali su se preko štampe do januara 1904. godine. U međuvremenu, Laza Dunđerski isplaćuje dug, ali ne Sacelariju nego novac uplaćuje raznim humanitarnim organizacijama, uglavnom budimpeštanskim.

I taman kada se činilo da je stavljena tačka na aferu, umešala se policija. Ona u oktobru 1904. pokreće postupak protiv obojice, baš kao i protiv kafanskih radnika – i to zbog organizovanja zabranjenih igara na sreću. Na drugom ročištu kafanski radnici su oslobođeni optužbe, Sacelari  je kažnjen sa 200 kruna, dok se za Đorđem i dalje tragalo. Tako je, nakon jednogodišnje neviđene medijske halabuke, afera pala u zaborav. Jer, došle su neke druge. A Đorđe?

Kako piše Triva Militar, pred sam kraj Prvog svetskog rata bio je izabran za narodnog poslanika Ugarskog parlamenta u tadašnjem uzdinskom srezu, i to kao vanpartijski kandidat, iako su mađarske vlasti htele da ometu njegov izbor. Posle Velike vojne se nije više isticao u politici, već se uglavnom bacio na podizanje industrije. Tako je, pored svojih uzornih imanja u Kulpinu, Srbobranu i Kamendinu, uspešno razvijao i industrijska preduzeća: fabriku seruma za domaće životinje, fabriku konzervi „Kulpin” i umetnički štamparski zavod „Grafika”, zatim fabriku kudelje i mlin u Kulpinu. Dugi niz godina je bio predsednik Saveza poljoprivrednih društava u Dunavskoj banovini, pa predsednik Udruženja industrijalaca u Novom Sadu, te predsednik društva za priređivanje poljoprivrednih izložbi u Novom Sadu - potonjeg Novosadskog sajma. 

Posle drugog velikog rata najpre je presudom Okružnog suda u Novom Sadu od 1946. godine i potom presudom Vrhovnog vojnog suda Vojvodine u Novom Sadu od 1947. godine, pravosnažno je osuđen zbog navodne „privredne saradnje sa neprijateljem” te kažnjen lišenjem slobode sa prinudnim radom u trajanju od sedam meseci, ali i konfiskacijom celokupne imovine. Uzalud je Đoka Dunđerski objašnjavao da nije kriv, jer su mu hortijevci bez ikakvog pitanja oduzeli imovinu i njome raspolagali. I ne samo što tokom rata nije sarađivao sa okupatorom, već je pomagao rad i Matice srpske i SPC, pa čak i narodnooslobodilački pokret. Uprkos tome, sud je rekao svoje, imovina mu je oduzeta, ali bar kaznu zatvora nije nikada odslužio – postoje indicije da je preinačena u uslovnu. Umro je u Novom Sadu u jesen 1950, da bi nepunih šest decenija kasnije bio rehabilitovan, odnosno osuđujuće presude su proglašene ništavnim, kao i sve njihove pravne posledice.